Кад ја оматорим
Кад сам била велика
Још увек понекад размишљам о томе како ћу једног дана порасти, постати лепша, имати сопствени посао и бити довољно велика да урадим неке ствари за које сам тренутно незрела. Али, током моје шесте године, та мисао ми се стално врзмала по глави. Често сам питала укућане: „Када ћу коначно бити довољно велика да гледам филмове са вама?“ или: „Да ли ћу, кад порастем, бити много лепа и успешна?“
Једне ноћи загрлила сам маму и отишла у кревет. Било је касно, била сам веома уморна и брзо утонула у сан. У једном тренутку сам се пробудила, али сам се и даље осећала ненаспавано. Погледала сам у сат, било је тек пет сати. Никада се нисам пробудила тако рано. Након краткотрајног размишљања, вратила сам се у кревет и таман што сам се ушушкала, чуо се неки поприлично непријатан звук. Тражила сам место одакле је звук допирао по целој кући, кад сам угледала телефон. Нисам га видела раније. Прво на шта сам помислила, било је, наравно, да су ми га мама и тата купили. И већ када сам била убеђена да је моја теорија тачна, отишла сам да их потражим. Никоме од њих ни трага ни гласа, а ја сам и даље чула онај необичан звук, вероватно мог новог телефона. На њему је писало „ШЕФ“. „Хало?“, прошапутала сам несигурно. „Где си ти до сад? У салону те чека млада да јој направиш фризуру за свадбу, довлачи се овамо, у супротном си отпуштена!“ Нити сам знала где идем, нити шта радим, али сам ипак послушала „ШЕФА“ и кренула у журби да се спремам. Пре кретања, погледала сам се у огледало да кажем себи колико сам лепа. Али, чекај мало… У том тренутку нисам могла, веровали или не, да препознам себе. Била сам висока сто осамдесет центиметара. Била сам толико лепа да бих могла да се пријавим за мис света, а тек какву сам имала шминку! „Па ја сам одрасла! Бог ми је остварио жељу!“, узвикнула сам усхићено. Тако сам се изгубила у размишљању о сопственој лепоти да нисам више имала времена ни за шта. Ушла сам у прву фризерску радњу на коју сам налетела, надајући се најбољем, када сам чула глас особе са којом сам разговарала преко телефона. „Баци се на посао, шта чекаш, кафицу да ти спремим, па је л’ видиш у коликој смо гужви?“, продрао се. „Извините, посао?“ „Не, Анђела, него вртић! Шта ти је данас?“ „Зар ја нисам докторка?“ „О, Боже, зар се не сећаш како си нам причала како си на пријемном све време маштала о томе како ћеш постати славна докторка па на крају ништа ниси стигла да урадиш!“ „Али, ја не знам да шишам!“ Преврнуо је очима и избацио ме из салона. „Јеси ли ти полудела? Отпуштена си!“
Погнутих леђа враћала сам се кући. Схватила сам да немам ни двадесет динара у џеповима. Вратила сам се кући и дочекала су ме два необична детета која су се свађала. Одједном су се окренула ка мени. Да будем искрена, мало су ме преплашили. „Мамаа, ниси ми спаковала ужину, опет!“, старија девојчица ишла је по кући и превртала очима. Нешто млађи дечак је викнуо: „Мени ћеш да спакујеш лепшу ужину јер мене више волиш, је л’ тако, мамице!?“ Гледали смо се тако нас троје пет минута и управо ми је толико и требало да схватим да имам децу. „Добро, а где вам је отац?“ „Не сећаш се да сте се развели?“, питала ме је ћерка зачуђено. „О, да, сећам се, пре три месеца“, рекла сам, правећи се да знам све о томе. „Ух, добро сам се извукла, кћерка би у супротном мислила да јој је мајка блесава“, помислила сам. „Мама…“ И ево и оног али: „Али то се десило пре пет година, јеси ли добро?“ „Да, наравно, само сам мало нервозна јер сам отпуштена са посла. Немам паре за ужину тако да ћете морати да узмете нешто из фрижидера.“ И на њихово и на моје велико изненађење, ни у фрижидеру није било ништа више него у мојим џеповима. „Мама ће вам спремити нешто укусно кад се вратите кући, а за сутра за ужину ћу вам дати паре, обећавам!“ Ни сама нисам знала зашто сам им то обећала, а звучала сам тако самоуверено док сам то говорила! Док су они били у школи, продала сам неке своје ствари како бих зарадила. Али пошто нисам имала пуно ствари, зарада ми је била мала. „Па добро, петсто динара, довољно за један ручак!“, помислила сам. Деца су ми била тако гладна да су све појела, а ја сам добила прилику само да га помиришем док су они јели. Након тога нисам јела седам дана, а понестало ми је и ствари за продају. На крају сам продала кућу како би им обезбедила храну, деци школу, тренинге, ужине и све томе слично. Просила сам на улици за паре. Сажалила сам се на себе и почела да плачем, кад сам чула мамин гласић: „Душо, буди се, ускоро крећемо у вртић!“ Промрљала сам у полусну уплакано: „Мама…“ Загрлила ме је и објаснила ми да је то био само сан. Тада сам схатила колико је одраслима заправо тешко и да не треба да трошим детињство у жељи да порастем. Треба уживати у њему и стварати успомене док још траје!
За Табла Фест 23
Анђела Димитријевић, 6/5, Литерарна секција ОШ „Никола Тесла“ Раковица, Београд, Србија
Ментор: Александра Дракулић
