Прича је мала за онакву доброту
Веома сам срећна што имам брижну и драгу баку коју мој брат и ја одувек зовемо Коса, али њено право име је Косана.
Волим кад ме погледају њене топле очи боје зрелог кестена док ме саветује и преноси ми важне животне лекције. Не тако давно, гледала сам је одоздо, а сад смо скоро исте висине. И овог тренутка, кад затворим очи, могу да осетим њену нежну косу на мом обазу и меке усне које ме љубе за лаку ноћ.
Мој брат и ја доста времена проводили смо са Косом када смо били мали.
Има ту доста занимљивих догађаја и ситуација које смо с њом доживели. Било је смеха, али и суза, проблема које смо заједно пребродили, игара које смо играли…
Коса је била ту када смо се бата и ја први пут сусрели и учили важне животне ствари: бројање до сто, љуљање, одвајање од пелена, прве речи, први кораци…
Стрпљиво нас је забављала сатима, док смо ми – мали коњаници жељни трке и авантуре, на жутом пластичном коњићу прелазили километре, а ипак стајали – скакали у месту уз помоћ вештих Косиних руку које су успевале да задрже и коња и мале коњанике.
Док ми гунђа и говори оно што ми у том тренутку не прија и не желим да урадим, уз њено нежно –Мачкице- и заповедно – Обуј папуче, немој ићи боса, прехладићеш се, гунђање постаје чак и пожељно.
Опет морам рећи да сам срећна што у својој породици имам старо гунђало, које има племениту душу, громогласан смех и благ осмех попут детета.
