Разгледница из мог краја
Писати о свом месту је велико задовољство, али и изазов. Баш данас вам представљам свој крај који одликују природне лепоте, поготово у јесен. Ушушкано у загрљају широких брда поздравља сваког путника. Његови пејзажи не остављају никога равнодушним. Погодни су за најлепше цртеже и слике које остављају без даха.
Јесен многи људи схватају као најтужније годишње доба и период када природа умире, али не и у мом селу. Када она ступи на царски трон и рашири своје раскошне хаљине, делује као рај за очи, уморне од летњег сјаја. Она је мозаик боја које су ватрене и интезивне, а опет тако нежне и умирујуће. Ни свежа јутра ни хладни дани не могу ништа, топлој, злаћаној боји шума од којих и ваздух добија зрелу, топлу боју. Чак и када се сиви облаци, као огромни џакови пуни кише, надвију над селом, не могу да покваре јесење чари. Небо постаје избледело, али и даље топло захваљујући сјају последњих зрака сунца. Оно више ме пече као лети, већ само мало милује. Почиње игранка јесењег лишћа на крилима ветра и траје све док не покида најотпорније лишће. И пољане одишу шаренилом од жутих њива пуних кукуруза, преко ораница до тек понеког зеленог поља. Трактори, као мрави, разлетели се на све стране журећи да се обаве последњи пољски радови пре мразева. Оно што је посебно, то су мириси јесени који се шире кроз мој крај и голицају носеве, као да природа покушава да нам окрепи сва чула пред безбојну зиму. Не зна се да ли је јачи мирис печене паприке или печене ракије, али је сигурно најлепши тек убраних плодова сочних јабука и зрелог грожђа.
Јесен је ћудљива и променљива, али веома богата и дарежљива. У свом џепу носи много више злата него неко друго годишње доба, па ако сте у пролазу, застаните на трен, бићете и ви богатији за једну златну слику више.
Анђела Максимовић, VI-2, ОШ „Мића Станојловић“ Коцељева, Србија
Ментор: Татјана Јеремић, проф.
