Да имам чаробан штапић
Читала сам књигу и приспавало ми се. Полако сам тонула у дубоки сан. Почела сам да маштам и сањам дивне ствари.
У сну сам помагала сиромашној деци. Позвала сам их у свој шарени замак пун бомбона. Радосна деца су уживала у замку, играла су се, трчала свуда, завукла су се у сваки ћошак. Највише им се свидело дрво играчака. Волела бих да свуда буде зеленила, да нигде не буде смећа, већ много цвећа. Волела бих да свако дете има свој кутак у којем се игра и живи. Да нема лажи, преваре и смрти. Створила бих реке пуне чоколаде. Фонтане и водопади су били дугиних боја. Када киша ромиња, падају желе бомбоне, а уместо снега – кокице. Дивље животиње су свима пријатељи. У мом сну деца су радосна, немају брига, увек су срећна, безбрижна. Имају хране у изобиљу; нико не гладује. Родитељи их увек обасипају љубављу, никада не грде. У школи уче лепе манире и прво слово азбуке. После учења и играрија, уморна деца иду на спавање у своје мекане кревете од облака.
Када сам се окренула, књига је пала и пробудила ме. Сан је био завршен. Била сам тужна што се сан није наставио. Схватила сам да се сан може наставити у машти.
