Очима се не види све
Лијеп дан, сунце, море, осмјеси на људским лицима то је све оно што можемо видјети.
Али, неке ствари треба и осјетити да бисмо их видјели правим очима.
„Данас ћу да шетам и уживам у природним љепотама“, одлучила сам, ни не слутећи да ћу баш тог дана схватити да се неке ствари не могу видјети очима. Био је то дан пун изненађења, али и великих осмјеха, вјере у доброту, искреност и неискварено срце. Срцем се, вјерујте, најбоље види. Шетајући поред мора, у једном углу, угледала сам дјечака, оскудно обученог, гладног, исцрпљеног, који моли за мало наше људскости и осјећајности. Пришла сам му, дала мало новца и кренула даље. Након неколико направљених корака, чула сам непознат глас. Био је то дјечак којем сам дала новац. Трчао је за мном да ми врати новчаник који ми је испао, а ја то нијесам ни примијетила. Неки људи су почели да вичу на њега да ме не узнемирава. Без ријечи, са сузом која се крила у његовом оку, пружи ми новчаник и продужи даље. Та суза којој није дао да крене из његовог ока забољела ме је много. Бољела ме је његова судбина, оскудна одјећа, али много више осуда околине.
Не судите, не доносите прерано закључке, пустите срце да вам каже, јер очима се не види све.
За Табла Фест 22
Анђелија Ђурковић, VIII, ОШ „Анто Ђедовић“ Бар, Црна Гора
Ментор: Светлана Кнежевић
Треће место по одлуци Стручног жирија на конкурсу за Фестивал дечјег стваралаштва „Табла Фест 22“ у категорији литерарни радови старији узраст
