ЛитерарноСтваралаштво

Анђелија Јованчићевић – ПРИЧЕ СА ЂЕДОВОГ ТАВАНА

ПРИЧЕ СА ЂЕДОВОГ ТАВАНА
Тестирање за полазак у школу

Приближава се Други светски рат. Сви очекују глад, страдање и невоље. У та времена је мало дечака ишло у школу, јер није било обавезно похађање наставе. Девојчице су веома ретко у клупама сеоских школа. Једног дана, златиборска сељанка по имену Дрина доводи свог синчића Милана код учитеља.
„Упиши га, учитељу, молим те“.
„Дрино“, рече учитељ, „бојим се, превише је слаб. Мршав је као кочић!“
Али не, Дрина је упорна: „Ајде, ајде. Неће рђа да чува стоку.“
Дрина је дуго и озбиљно гледала учитеља. Питам се, шта је учитељу пролазило кроз главу. Мислим да је овако размишљао: „Неће се макнути за сто година! Класична сељачка метода.“
„Добро, урадиће тест, да видимо је ли зрео“, рекао је учитељ. „Милане, умеш ли да бројиш?!“
„Па…да!“ каза Милан.
„Онда изађи напоље“, рече учитељ, „и изброј колико је прозора на овој школи.“
„Твоја школа, ти број!“ рече Милан пркосно.
Дрина задржа дах од изненађења.
„Добро. Него, ако ти мајка купи пет „болбона“, а ти поједеш две, колико је остало твом брату Мићуну?“ запита учитељ.
„Учитељу, мајка ми никада не би купила нешто, а и кад би, због Мићуна бих појео све „болбоне“ одједном.“
Учитељ је само озбиљно погледао Милана и тихо рекао: „Почињеш сутра…“
Чим су се вратили кући, бацили су се на посао.
„Милане, иди однеси оцу ручак. Он коси ливаду на другој обали реке. Мићуне, иди и ти!“
И тако су се два дечака тркала преко ливаде, док… БУМ!!! Милан је случајно испустио посуду са чорбом, поклопац је попустио и чорба се просула! Мићун је брзо скупио поврће, а Милан је улио воду из Рзава. Када су стигли до ливаде, Радивоје (њихов отац) је могао само да куне Милана, јер је дечак био већ на пола пута до куће. Чим је стигао, пустио је овце и сакрио се у жбуње. Плакао је горко, због сутрашње школе, строгог учитеља, просутог ручка и казне која следи. Заспао је, тако да те вечери није дошао кући! Његов деда се забринуо и пошао је у потрагу.
„Мило! Изађи! Опростио ти је тата!…“
Милан се пробудио и чуо глас драгог старца. Што се старчеве перспективе тиче, само је ходао и нешто га је ухватило за ногу. Богу хвала, то је био Милан.
„Мило, па што ми ниси одговорио?“ упитао га је „ђедо“.
„Лисица би чула. Ја јесам брз, али она би била бржа.“, престрашено је рекао Милан. „Хајдемо кући. Имам школу ујутру.“…
Кад је порастао, Милан је постао професор. Пошто је имао искуства код куће, било му је лако. Да, чули сте ме! Будући да је био први школовани члан своје породице, био је ђак у школи, а учитељ код куће! Поносна сам на свог ђеда.

За Табла Фест 20
Анђелија Јованчићевић, IV-5, ОШ „Душан Јерковић“, Ужице, Србија
Учитељица: Драгица Ђуровић

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com