У новембру…
Моје омиљено годишње доба је јесен. Новембар је сам по себи хладан, кишовит и облачан.
Јесен је сасвим другачије од свих годишњих доба. Ветар носи грање, хладно је. Врапци цвркућу своју песмицу. Лишће почиње да жути и црвени. Са дрвећа опада лишће. Врапци се радују јесени и новембру. Киша почиње нагло да падa. Ветар носи све пред собом и игра се. Зеленило нестаје. Грејемо се у кући. Пијемо чајеве. На оџаку се види густ и црн дим. Мирише зимница. Животиње се припремају за зиму. Све некако опојније мирише као да је од лишћа направљен тепих у јесењим бојама. Волела бих да имам такав један у својој соби. Све је тако лепо и наранџасто. Из шуме се чује вода која шушти. Лишће мирише, киша ромиња… Испод крошњи простире се прекривач пуцкетавог лишћа. Шумских становника је све мање. Цвећа више нема. Птичија песма је утихнула. Дрвеће је сада већ голо. На улицама се чују трактори. На јесењем поветарцу може се видети плес разнобојних залуталих листова.
Волим новембар и јесен због мог рођендана.
Анђелка Арсић, IV-4, ОШ „Вук Караџић“, издвојено одељење у Моравцу, Србија
Учитељица: Данијела Стефановић
