Знамо се још из вртића,
пегав носић, два репића.
Сећам се кад су јој испали зуби
и како се љутила кад игру губи.
С чешљањем лутака увек је журила,
како би са мном за лоптом јурила.
Она била моја је принцеза,
у шали бих назвао је креза.
Заједно смо у Дизниленд пошли,
ал’ баш тад по нас у вртић дошли.
Ал’ спринт трчи неуморно време,
и стигоше озбиљније теме.
Смањише се патофнице старе,
у руке нам ставише букваре.
Гле, разреди к’о вагони јуре,
скоро смо већ стигли до матуре.
Сто фризура даље од вртића,
без иједног млечног секутића.
Никако једначину да решим,
она је x, а ја негде грешим.
Кад је видим, само прођем право,
просто нем сам, не кажем ни „здраво“.
А кад на трен сретну се погледи,
ја црвеним, а она побледи.
Телефон ми у дубоком сну,
џаба чека од ње поруку.
Оправдам је: „Не воли да пише“,
ал’ јасно је – није иста више.
Музичка кутија моја је глава,
наравно, она ту обитава.
Врти се стално к’о балерина,
сва грациозна, мила и фина.
Сада има свој стил и манире,
носи капе, беретке, шешире.
Сад јој сваки зуб к’о бисер сија,
а два су репића историја.
И баш чујем данас од другара
да у свесци моје име шара.
И задрхтах, дланови се зноје:
„Што не кажеш, ти крезаво моје?“
И одједном гледамо се ћутке,
непомичне порцеланске лутке.
Она тихо прстићима пуцка,
оловка о клупу сама куцка.
А ваздух је густ к’о неки желе,
не дишемо, очи су веселе.
И уназад кренуло је време,
она стара трепће испред мене.
Јер иста је она, само већа,
па кредом на табли пишем: СРЕЋА.
За Табла Фест 26
Андреј Буквић, 6-1, ОШ „Светозар Марковић“ Београд, Србија
Ментор: Драгана Новаковић
Прво место за литерарни рад у трећој категорији по одлуци Стручног и Дечијег жирија
