У клупи седим, у себи ћутим,
А речи у глави тихо се љуте.
Зашто баш школа? Зашто баш сада,
Док свет напољу другачије влада?
На табли бројке, у свесци ред,
А срце ми лута ван тих граница.
Али у свакој речи, у свакој реченици,
Крила се карта до неба без граница.
Врло је важно знати још више.
Не само формуле, године и бројеве,
Већ како да мислиш, да осећаш право,
Да видиш свет и кад очи се зноје.
Школа ме не учи да будем савршен.
Учи ме да погрешим и устанем.
Да будем човек кад сви ћуте,
Да кажем истину, чак и кад боли.
Јер оцене бледе, домаћи прође,
А оно што остаје није у свесци.
Већ снага да кажеш: „Знам ко сам ја“,
Док стојиш чврсто на својој стази.
Врло је важно, да не заборавим
Да није знање само због теста,
Већ због света што чека да га мења
неко из моје клупе, из мог места.
Андреј Миладиновић, 7-1, ОШ „Никодије Стојановић Татко“ Прокупље, Србија
Ментор: Љиљана Суботић
