ПОПЕЋУ СЕ НА ВРХ ПЛАНИНЕ
Моје село је Градишњица на планини. Тамо живи моја тетка.
Маштам да се попнем на врх планине. Ја се не бојим висине. Волим тај поглед. Могу да видим многе градове и планине. Желим да будем високо, високо! Да будем ближа Сунцу. Мало да се пропнем на прсте и дохватим облаке. Замишљам да су тамо јелени, мале ситне вјеверице, а можда и мале лисице. Јелен би ми показивао пут. Дружила бих се са животињама. Коначно! Кад би пао снијег, спуштала бих се низ планине. Била би то фантазија! Јуху! Волим да се љуљам. Тетак би ми окачио љуљашку. Ногама бих додиривала облаке. Рукама бих ухватила зраке Сунца и плесала бих са њим! На планини бих брала јагоде из комшијиног врта. Заједно бисмо брали боровнице. Пила бих воде са извора. Тамо има цвијећа каквог нигдје нема. Видјела бих овце. Имала бих своје омиљено јагње.
Знам, једном ћу се попети на врх планине. Е, баш хоћу!
За Табла Фест 19
Ања Бакић, II разред, ЈУ ОШ ,,Сутјеска“ Подгорица, Црна Гора
Ментор: Невенка Вулић
