Табла је слобода
Да сам песник, певала бих о љубави.
Двоје младих увек су певали моје стихове у својој тузи. Желели су да се виђају, али им то родитељи нису дозвољавали. Тајно су одлазили до њиховог моста, којем су поверавали своје тајне. Ни само небо им није дозвољавало да се виђају. Скоро сваки пут када би се састали на мосту, небо би бацило своје тешке капи кише на њихова топла срца.
Нисам желела да стихови које сам писала буду тужни, па сам у њихова срца додала бисер храбрости. Њих двоје нашли су ново тајно место. Изван града, као победник, стајало је чудесно дрво, испод којег су двоје заљубљених свако вече долазили. Овога пута небо није могло да баци своје болне капи кише на њихова срца јер их је дрво заклонило својим огромним лиснатим рукама.
Њихова љубав била је толико моћна да је и њиховог пријатеља огрејала.
Када је прошло неколико чаробних дана, њих двоје су одлучили да направе кућицу на стаблу.
Када је једног дана краљица Зима бацила своје ледене окове на целу природу, једино је у кућици на дрвету владала топлина и срећа. Двоје младих желели су да своју радост објаве родитељима. После толико искрених молби, убедили су их у своја чиста и дубока осећања.
Одржало се једно велико, магично венчање. Иако је прошло много година, њих двоје нису желели да се растану од своје кућице. У сутон њих двоје би загрљени седели ослоњени на стабло, срећни у својој љубави, и гледали кућицу на дрвету.
Била сам поносна што се моја песма срећно завршила и што ће њих двоје заувек задржати те дане у једном кутку срца.
За Табла Фест 19
Ања Катић, 5-3, ОШ „Васа Чарапић“ Бели Поток
Наставница Снежана Стојановић
