Поглед с прозора
Летела је, тако,
високо, свет цео,
стао је у њено сиво око.
Винула се до Висина,
пливала је са ветром росним.
Пробијала се кроз облаке и
сунчеве зраке.
Пратила је Светлост,
неку далеку,
до места које би је довело
у златну реку.
Попут анђела, правог,
летела је ка господару свом.
А то су била њена бела крила
у које би се и месечева светлост заљубила.
Бела као први снег,
мекана попут свиле,
сваком оку, биле су миле.
А када сунце, окују сиви облаци,
надође киша, са њом и ветар јак,
губи се и последњег пера знак.
Олуја прљавих језика,
пустили су је да падне на земљу,
тиме убивши још једну дечју Жељу.
Антонина Аџић, осмо један, Литерарна секција „Насмејани анђели“, ОШ „Олга Милошевић“ Смедеревска Паланка, Србија
Ментор: Снежана Чаировић, професор
Одабрана песма за Зборник „Радовићев венац“, новембар 2021. године у Нишу