Богат сам
Лежим мирно, гасе се свјетла простране собе обогаћене заморним сликама познатих ликовњака и артиста. Описују јад, срећу, патњу, живот. Свака сушта супротност другој.
Како да склопим очи?! Ако све дионице падну до јутра, новац и све као ова уштогољена вила, истопит ће се попут леда на сунцу. Ипак сам заспао. Мучи ме један лош потез јер све ће пасти у воду. Шта ако узмем украдено возило или фирму у дуговима? Или продам дионице случајно?
Уништит ћу хиљаде људи који ће гладовати због мене, а већ их милиони и милиони гладују. Колико ли сам људи прегазио долазећи међу звијезде? Колико ли је живота однијела моја империја?
Полако се будим, седам је сати. Доручак, одијело, у ауту су спремни и чекају ме. Доручковао сам, обукао се и на руку ставио фин сат. Колико ли је људи умрло вадећи ове глупе дијаманте?! Да ли ме ико, вала, и цијени због мене самог не због новца? Да ли бих имао оволике пријатеље да сам сиромашан?!
Дани, мјесеци и године су ми прошли овако размишљајуци, осиједио сам са 30. Ауто и куће мијењали су се као вријеме у фебруару. Час једно, час друго, час тамо вила, час овамо. И гдје сам сад? Нигдје, опет сам. Бојазан да ће нека бити са мном само због новца, убија ме. Стално примам понуде за брак, али одбијам их са сузама тешким попут олова.
Али ова посљедња је занимљива. Није нит богата ни уштогољена, нити ишта од оног што ја свакодневно виђам.
Да ли ће ово бити остварење мог сна или ћу поново увенути попут руже која сваке године цвјета па увене на крају, не знам. Ово ће бити мој једини искрени тријумф, или тријумф или посљедњи покушај потраге за љубављу.
Армин Ибрахимовић, IX разред, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина
Марица Ферхатбеговић, руководилац литерарне секције
