Поздрав свима!
Моје име је Армин и ово је прича о томе како сам добио дијабетес и како већ више од 6 година успјешно се борим са овом болешћу. Врло је важно да знате да се нити ја нити, било ко други ко има дијабетес, односно „шећер“, готово уопште не разликујемо од свих „нормалних“ особа.
Све ово почело је 16.1.2013. године у кући у којој станујем са својом породицом. Тада сам имао 9 година и био сам на зимском распусту, и изненадно сам се прехладио. Имао сам, како смо ми у кући мислили, неки вирус и био сам прилично слаб. У ствари, то је све почело чак годину дана раније када сам почео уносити превлике количине воде у свој организам и када сам изгубио знатно на килажи. Једноставно сам копнио и претварао се у сјену. Доктори су то оправдали тако што су рекли како је то нормално и да то није ништа страшно, прописали су ми неки узасно сладак сируп за апетит. Нисам се пуно бринуо, био сам мали и мислио да је живот само једна шарена књига са бајкама. Сируп је због велике колличине сећера погоршао стање, али мој организам се успјешно борио до тог пресудног дана.
Пошто сам тад имао 9 година, био сам живахно и разиграно дијете. Тај дан такозвани „вирус“ прилично ме ослабио. Након неколико сати, око 17-18 х, одлучили смо отићи у дом здравља. Ту ме један „изузетно стручан“ доктор прегледао и установио да имам нахладу зелуца. Отишли смо кући и око 20 х је почело… Имао сам гушења и нисам могао стајати на ногама, осјетио сам да ми се крај ближи. Мој отац нас је одвезао поново у Дом здравља гдје смо ЈЕДВА добили упутницу успркос мом и више него забрињавајућем стању. Данас често размишљам о томе како је добро што дијете не разумије свијет, што му све тешко и мучно пролази као да су постављене мутне фотографије путем којим иде некуд. Једино застајкује на оним сунчаним пуним смијеха и игре.
Када смо стигли у УКЦ Тузла, одмах су ми измјерили количину сећера у крви. Била је неизмјерива. Тек након разријеђивања крви, добили смо резултат, 58,8 у односу на нормалних 5-7 био је и више него алармантан. Одмах сам спроведен на интензивну његу. Ту сам провео 4 дана и ноћи након чега сам пребачен на одјељење гдје сам био са мајком 15 дана. Ту сам научио сабирати унос угљених хидрата у храни. Било је тешко, али сам се снашао. Иако мали, био сам борац до посљедњег даха. Оне ужасне ноћи мој организам је био уништен, сви органи су били затајили. А данас, не само да сам дијабетес довео под контролу, већ уживам што га имам јер ме чини посебним, као и моји посебни другари који га такођер имају. Највише сам захвалан мом одјељену из школе које ме прихватило и много ми помогло у ових 9 година колико их познајем. Они су ми као породица и много их волим.
Данас користим инзулинску пумпу која ми много олакшава све, као и сензори за мјерење сећера у крви. Ово сам написао да вам покажем како се потпуно нормално може живјети са било којом болести коју имате. Само вјерујте у себе и борите се, ја сам се борио и тренутно заврсавам 9. разред основне школе и један сам од најбољих ученика. Чак пишем приче и пјесме у слободно вријеме и бавим се спортом. Вјерујте и борите се, то вам поручујем из срца.
Ћаоо!
Армин Ибрахимовић, IX разред, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина
Марица Ферхатбеговић, руководилац литерарне секције
