Пут кроз Сибир
Избачен и остављен од стране најбољих пријатеља у далеком руском безнађу Сибира. Сам, а сурова руска мећава даје поглед скромних метар испод мене.
Све сама равница, а ја посрћем на скромне осушене громове камуфлиране бијелим сузама неба. У овој недођији ни сама душа без тијела не би издржала. Крећем се западно према некој цивилизацији које нема ни на помолу.
Иако добро одјевен, изузетно ми је хладно. Мој пут смртно отежава војнички руксак и пушка. За самоодбрану, наравно. Напоком улаз, али у шта? У смрт, град или пећину? Ти врапца, обична пећина чији је улаз закрчен дебелим наносом снијега је преда мном. Поред пећине грм. Својим црним ножем одсјекао сам га при самом дну стабла.
„Одмах морам подложити ватру да се загријем или ће ово бити моје посљедње путовање“, унутарњи глас ми наређује. Сићушни пламен мог упаљача полако али сигурно шири се кроз сухи грм и ствара јачи пламен. Неко је био овдје прије мене. Остаци ватре се примијете чак има и неколико грана неког дрвета које ће продужити вијек моје ватре. Чим сам одспавао и огријао се, одмах сам кренуо даље и ушао у шуму која је удаљена 2 км од пећине у којој сам био. Дебела стабла храста ублажила су нападе крволочне мећаве. Кад одједном чистина. Овална чистина са тањим наносом снијега. Када сам дошао отприлике до половине, чуо сам звук који је у том моменту био гори од ноћне море. Шкрипа и пуцање леда под мојим ногама, тло је нестало. Стајао сам на средини језера чији је ледени поклопац пуцао.
„То је то, ово је мој крај“, мислио сам. Тихо пуцање леда у мојим ушима било је удар грана у стабло које се отварало као ружа прекривена росом. Пао сам у ледену воду и због тежине ствари које сам носио и јер се је моја одјећа натопила водом. Тонуо сам у ледене дубине које су дозивале моје име. Склопио сам очи, али то не био мој крај. Чуо сам куцање сата на кули.
Скочио сам, поред мене моја супруга мирно спава.У креветићу мала беба уживала је у топлини колибе. Устао сам и погледао кроз замаглени прозор. Предграђе Москве прекрио је снијег а куцање сата на кули пробудило ме из сна мртвих.
Армин Ибрахимовић, IX разред, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина
Марица Ферхатбеговић, руководилац литерарне секције
