ЛитерарноСтваралаштво

Бакир Селимовић – Вјерујте да је добро јаче од зла

Вјерујте да је добро јаче од зла

Диван шумарак одјекивао је пјесмом птица. Дрвеће је на свој тајанствен начин шумило док су сунчеве зраке пробадале крошње и обасјавале чудесну траву. У том мирном блаженству бијела рука, без ноктију и без њежности, дотаче славуја на грани. Славуј склопи очи и не отвори их више. То бјеше Смрт. Лепршала би овом шумом и свијала се у тмини и мраку, између сијенки била би њена сјена. Сијевнула је и иза вучице и дотакла јој мило крзно. Смрт би летјела шумом без онога што дефинише живо створење, осјећаји. Али она није живо створење, она је оно што ми живи сваки дан носимо у себи, само не знамо. Наишла би Смрт на меканог зеку како скакуће шумом. Прикрала би му се, додирнула га и отишла.

Но, тада Смрт угледа срну лијепих копита која клепећу по земљи росној. Њено крзно би очарало сваког. Смрт се заинтересирано поче прикрадати. Не слутећи ништа срна је наставила брстити грм. Смрт пружи своје руке, али тад се срна окрену и погледа је равно у очи. Птице се разбјежаше. Смрт застаде пред љепотом благе срне. Њене раширене и дубоке, црне очи остале су забезекнуте. Стајали су ту и зурили једно у друго. Тада лахка срна прхну изненада у шибље. Смрт повуче своје руке и погледа у њу. Бјеше зачуђена, али јој враг не даде мира, те одмах поче пратити срну. Јурила је као муња кроз шуму. Тада је срна доведе до своје породице, пар јелена и једно мало лане. Смрт их је посматрала и тада се срна окрену и анђеоским очима погледа Смрт. Вражија десна рука, да би се одгурнула, ухвати се за један млади бор. Бор увену у секунди. Смрт тада осјети нешто што никада прије није, жаљење. Тужно погледа у прах који до малоприје би борић. Скупила је руке и жалосно их прислонила на свој црни пернати капут. Повлачила се назад у шуму. Ноћ над крајоликом завлада и свој мркли мирис мјесец даде. Смрт је с невјерицом гледала у срну како спава. Стала јој је изнад главе и уживала. Тада се посрамила па савила и заспала поред ње.

У сну је осјетила срнине копите како је милују и чула шапат: „Знаш, ја знам да си ти смрт, знам која је твоја улога у овом простору гдје се смјењује дан и ноћ, живот и смрт. Ипак, и поред тога шта ћеш учинити, ти си мој пријатељ. Сад вјерујем да је добро јаче од зла, увијек. Твоја безобзирност се претворила у осјећајност. Сад могу вјеровати у све, па и у то да небо плаче кад зло господари, јер сад знам да капи нису само киша.

Јутро у крајолику поче са новим лалама на ливадици. Породица срне је брзо и поносно ходила шумом, а Смрт је лепршала за њима. Срна би стала да се напије воде на језерцету, а Смрт би сјела поред ње и гледала је. Када би срна погледала њу, она би брзо поглед скренула. Кише су почеле да падају све чешће. Срна би се склупчала и киснула, али тад би се Смрт над њом надвила и раширила своје руке и капут и штитила би је. У ноћима у којима свици звијезде на Земљи чине, заједно би гледале велики горди мјесец. А онда када први сњегови западаше, Смрт би гријала срну. Пролазило је вријеме и када се прве висибабе пробише кроз снијег, срна већ изнемогла би. Њене лахке ножице су дрхтале и нису је више могле носити тако да је заостајала за својом породицом. Тад се срна окрену Смрти која накоси главу и збуњено је погледа. Срна се поклонила Смрти и затвори очи. Смрт устукну назад. Никад прије нису затворене очи нечије стезале јој душу. Не хтједе ништа урадити свом првом пријатељу. Срна тада направи корак према Смрти и својом меканом њушкицом дотиче јој руку. Смрт пусти црне сузе, и хладне попут леда.

Гледали су једно друго и утонуше у посљедњи загрљај. Смрт ју је оплакивала до времена које је најудаљеније Богу. Затим је свинула у шуму, у таман и узак пролаз кроз који је она лепршала. Пролаз који ми називамо живот…

Бакир Селимовић, IX разред, Прва основна школа Живинице, Живинице, Босна и Херцеговина

Марица Ферхатбеговић, наставник

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com