Моја табла широка као свемир
Свако од нас има свој сан и неко болно суочавање са самим собом.
Сваки сан се може остварити, само ако верујемо у себе.
Једне топле ноћи прошлог лета, седела сам на тераси. Нисам могла да спавам. Гледала сам у звезде. Мучило ме је једно питање – Зашто сам другачија?
Онда сам тешила саму себе да шећер (дијабетес) није ништа страшно и да се са тим живи.
Седела сам тако све до зоре. Мисли су ми лутале, и вртела сам стално иста питања – зашто, како, шта сад… Одговора није било.
Одлучила сам да се не предајем и да боље водим рачуна о себи. Мислила сам да нећу имати снаге, али сам стално себе бодрила да истрајем, и остварим свој сан.
У почетку је било много тешко, али била сам јака. Кренула сам у борбу сама са собом.
Схватила сам то као видео-игрицу, у којој мораш савладати препреке и прећи на виши ниво.
Упоредила сам себе са Аском, која се бори за здравље и да буде као сви остали другари.
Одлутала сам у неки свет који је у мојој глави чудесан: нема болница, нема инсулина, нема ничег ружног и страшног. Све је добро и слатко. То је место где су сва деца срећна и здрава, ту нема места за сузе и бол. Тај сан ме охрабрио и учинио јачом.
Када сам се вратила у стварност, схватила сам да сам у овој причи ЈА победник!
Придржавала сам се савета лекара и научила да слаткиши нису све у животу.
Прошло је шест месеци, контрола. Као некоме коме су болнице дојадиле, нисам хтела да идем. Али, морала сам. Докторка се чудила како сам озбиљно и зрело све то прихватила, хвалећи ме да сам прави херој и да наставим да се борим.
Видећи резултате из лабораторије, докторка је рекла мами да су прогнозе добре, и да ћу можда моћи и без инсулина. Мама се насмешила и рекла како се озбиљно придржавам свега што ми је мој ендокринолог преписао. Ни она сама не зна одакле ми снаге да све то прегурам.
Докторка је рекла да се поноси мноме и да ми жели што здравији живот.
Ја сам јој одговорила да су чуда могућа, и да само треба веровати у њих, а да је снага у свакоме од нас, што се најбоље покаже кад нас живот стави пред тешка искушења.
Гледајући поносну докторку и уплакану маму са нежним осмехом, осетила сам да сам посебна.
Снага није увек само оно што се зна. Некад се снага крије у срцу које жели да се радује, воли и има пријатеље.
Цео живот је једна велика игра, у којој се чудо из чежње рађа.
Живот је вечита борба између добра и зла, радости и туге… То је игра за лепши, здравији и срећнији живот.
Ја сам то на свом примеру најбоље доживела!
