У тишини и хладовини, где време спорије тече,
стари шпајз чува тајне и свако наше вече.
На полицама дрвеним, к’о војска у строју,
свака тегла поносно прича причу своју.
Ајвар се шепури, у црвени сјај,
још мирише на печену паприку и родни крај.
До њега џем од шљива, гост је сваког јутра,
обећава сладак живот за боље сутра.
У углу се шапућу јабуке и крушке,
док суве паприке висе као пушке.
Мирис босиљка и дуња са ормара,
враћа нас у дане кад је кућа била стара.
Све те боје, укуси и тегле у низу,
дело су руке што не знају за умор,
бака је увек ту, негде близу,
њен је то шапат и нежни хумор.
Она је Сунце у тегле спаковала,
да нас огреје кад седнемо за сто,
сваки је плод својом пажњом неговала,
додала љубав, шећер и со.
И док ми једемо тај залогај сладак,
осећамо топлину њеног старог длана,
шпајз није само за храну податак,
већ бакин споменар од срећних дана.
Ту се крије благо, од Сунца и кише,
ту се свака тегла с љубављу потпише.
Шпајз није само остава,
нит’ хладни зид од камена,
већ топла ризница наших успомена.
За Табла Фест 26
Бонита Шолева, VIII-1, ОШ „Васил Главинов“ Велес, Република Северна Македонија
Ментор: Бојанка Џипунова-Ташова
