Босанска јесен
Посматрајући поглед испред себе, схватио сам да ће увијек фалити она босанска зима.
Умјесто сунца и предивног плавог неба желим да видим сиво небо и коју кап кише да ме ко некад мало смири. Повјетарац, који ми је увијек љубио лице, нестао је и сваки пут кад видим путеве који ме воде у родни крај, обрадујем се јер такав осјећај не можеш осјетити у смогу великог града. Лишће ме својим бојама сваки пут изненади. Трчим около као да сам опет мало дијете, тражим нешто што бих могао понијети кући и држати као мали сувенир. Али све ово имам само у глави. И овај папир на којем свакодневно пишем пјесме о теби. Џаба ми је све кад не могу доживјети све то. Изнова и изнова имам исте сне о тој љепоти.
Све бих дао да могу поново видјети те цесте пуне лишћа. Да могу опет видјети родни крај, да могу опет доживјети ту босанску јесен.
Далила Синановић, IX разред, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина
Марица Ферхатбеговић, руководилац литерарне секције
