Од дана када си проговорио
Од дана када си проговорио, размишљао си о крају живота. Како, када и гдје?
Та мисао увијек је ту негдје. На тренутак те ухвати страх јер знаш да ћеш морати некада отићи. Опет, како године пролазе, ти стариш и појам смрти и самог завршетка те не плаши. Знаш да ћеш бити сигуран изнад, на небу. Заједно с анђелима надгледат ћеш оне најмилије. А до тада, радит ћеш, своје све ћеш дати да само доживиш те дане „сретан“. Кад старост удари као воз полако али сигурно, идеш све височије. Бијеле плахте у болничком кревету су само припрема за бијеле облаке. Када осјетиш свој задњи удах, знаш да си миран. Твоје задње ријечи остају дубоко урезане у особама које бијаху уз тебе.
И када спокојан будеш летио рајским двориштем, видјет ћеш да крај није тако црн. Без имало бриге наставит ћеш да чуваш све људе које си волио, али као њихов анђео чувар.
Далила Синановић, IX разред, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина
Марица Ферхатбеговић, руководилац литерарне секције
