Прича о уплаканом дјечаку
Првог дана школе наишао сам на уплаканог дјечака. Приђох му и тапнух га по рамену, а он бијесно почне да виче. Рекох му да се смири и да ме се не боји “Нећу ти ја ништа, желим да ти помогнем! Да ли си то пао?” “Он ми рече тужним гласом да су га напала пред школом нека дјеца и да није сигуран ко су. Ја га приупитах да ли су га повриједили и да ли га нешто боли, он онако црвеног лица, још увек плаћучи, одговори ми да су га вукли за косу и рашчупали му торбу. А онда ми тихо шапну да су му рекли да је обичан губитник!
Одлучио сам да га загрлим и помогнем му да покупи разбацане ствари из ранца. Неке књиге исцијепане , поломљени лењири , згажена ужина и згњечена боца .То је све што смо нашли. Узео ме је за руку и рекао да сам прави друг . Насмијао сам се и рекох “Ајмо код дежурног наставника !” Наставник нас је испитивао шта се десило и рекао да ће све бити у реду, да ће се све утврдити ко је кривац. Касније сам сазнао да је мој друг из ромске породице која сиромашно живи јер му родитељи немају новца. Схватио сам да је врло често био мета неких дјечака. Понудио сам му своје пријатељство. Прихватио је!
Сада он и ја ужинамо заједно на великом одмору, смијемо се том првом дану школе како смо се упознали и обећали да ћемо заувек бити другари. А она дјеца насилници – све су их препознали и били су кажњени. Више никад нијесу вријеђали мог друга .
За Табла Фест 25
Дамјан Пешић, 8-4, ЈУ ОШ ”Анто Ђедовић” Бар, Црна Гора
Менторка: Љиљана Миловић, проф.
