У СКРОВИШТУ СНОВА
Кад месец украде још један дан
и сунце падне уморно са крова,
полако тонем у дубок сан
и одлутам у скровиште снова.
То је скровиште тајно и далеко,
скривено између густог грања,
чувам га да не залута неко
ко није добар, ко не зна да сања.
У њему су снови, тихи и мали,
од великих жеља направљени,
у једну поспану ноћ сви су стали,
а велику радост доносе мени.
Моји снови су топли и сјајни,
као звезде што небо жаре,
лепи и скромни, али трајни,
и сањам их, сањам, да се остваре.
Моји снови осветле ноћ
као што месец светлост шаље,
дечји снови имају велику моћ –
да те воде напред, да идеш још даље.
Моје скровиште је у јастуку,
а снова је пуна ова моја глава.
И сви су мали да стану у руку,
више ни не знам да ли су снови или јава.
Даница Радосављевић, VIII-1, ОШ „Ђура Јакшић“ Јелашница, Ниш, Србија
Ментор: Снежана Јовић
