Био је то обичан октобарски дан, а ипак један од оних дана у животу који су ми заувијек промијенили поглед на свијет. Сјећам се, био је петак, послије наставе. Тога дана пљуштала је киша као да небо плаче за нечим изгубљеним. У руци сам стезала коверту са новцем који сам штедила мјесецима. Новац је био за патике које су сви у разреду већ имали – бијеле, лијепе и, наравно, „посљедњи крик моде“. Хтјела сам их више од свега. Не да бих била срећнија, већ да бих била као остали. Снижење је трајало само до суботе, и знала сам – ако их не купим сада, више нећу имати прилику.
Ходала сам са узбуђењем које се мијешало са неком врстом поноса. Бићу као све остале дјевојке из разреда. Није да сам мислила да су патике најважнија ствар на свијету, али у тим годинама… мислиш да су управо те ситнице оно што те чини довољно добром, заправо довољно – прихваћеном.
Док сам журила кроз град, скривајући се испод кишобрана, зауставила сам се пред пекаром. Испред пекаре, под надстрешницом, стајала је жена у изношеном капуту. Поред ње – дјевојчица. Мала, не старија од осам година. Обје су биле мокре, уморне, и нису изгледале као да негдје журе. Дјевојчица је имала зелене очи. Те очи нису биле гладне, биле су тужне. Умјесто да приђе и затражи нешто, само ме је гледала. Као да је већ навикла да ништа не добије. Жена је отворила новчаник и дуго гледала у њега. Унутра није било ничега. Ни папир, ни новчић. Само празнина. Као да је сама судбина хтјела да и ја то видим.
Прошла сам неколико корака, а онда застала. Осјетила сам неку тежину у грудима. Помислила сам: „То нису моји проблеми. Имам свој циљ – патике.“ Али нисам могла да наставим. Тај поглед ме пратио, и није ми дао мира.
Вратила сам се.
Пришла сам жени и стидљиво рекла:
– Извините… Можда вам ово може помоћи?
Извадих коверту из џепа и пружих је. Њене очи су се прошириле, затим напуниле сузама. Није рекла ништа. Само је климнула главом, као да не зна да ли смије прихватити. А онда сам чула тихо „Хвала“ које ми је звучало гласније од сваког звука на овом свијету.
Дјевојчица ми је пришла и, без ријечи, пружила малени папирни цвијет који је држала у џепу. Био је направљен од папира из новина, са завијеним латицама и малим срцем на средини. На једној латици оловком је било написано: „Срећа се не може купити новцем“.
Сузе су ми саме потекле. Загрлила сам је, без стида. У том тренутку знала сам да сам потрошила новац на нешто што не могу обути, али што ћу носити заувијек у срцу. Тај дан, вратила сам се кући без патика, али са осјећајем који ниједна нова ствар не може да купи. Папирни цвијет и данас стоји у мојој соби, урамљен у стакло, као подсјетник да све оно што заиста вриједи – нема цијену.
Схватила сам – новцем можеш купити тишину, али не и мир. Можеш купити пажњу, али не и љубав. Можеш купити изглед, али не и душу. А када једном пружиш некоме оно што новац не може купити – топлину, пажњу, доброту – тада си стварно богат. И тај осјећај богатства… нико ти не може узети.
За Табла Фест 25
Даница Рашевић, IХ-1, Основна школа „Пале“ у Палама, Република Српска, БиХ
Ментор: Вујадинка Форцан
