На крају четвртог разреда
Године брзо лете. Детињство дође и прође. Године пројуре кроз наш живот. Донесу нам успомене, туге, пријатељства и љубави, а онда и оне прођу, а нама остају само сећања на њих. Брзо су прошле и четири године у школској клупи.
Био је то први септембар две хиљаде шеснаесте године, када сам постала првак. Неки од нас су се радовали, неки су били уплашени… Испред нас је стојало велико искуство. Временом смо се упознали. Почели смо да градимо своја знања и пријатељство, полако и сигурно као што мрав гради мравињак или птица гнездо. Особа која ће забележити ова сећања јесте и наша учитељица Љиљана. Она има плаве очи и плаву косу. Вишег је раста. Осмех и пажњу коју је тада посветила подарила првацима, посвећује и данас када смо велики четвртаци. Сви смо били једна велика дружина. Неки су пажњу посвећивали својој фризури, неки математици, други књигама… Постали смо другаци, затим трећаци и ево, сада смо четвртаци. Почели смо од слова A и броја 1, сада смо пуни знања, озбиљни и спремни за већа искуства. Као да је на нас пао магични скуп учитељичиних врлина.
Не каже се џабе „Од колевке па до гроба, најлепше је ђачко доба“. Наша места ће заузети малени прваци, а ми идемо у петаке. Сузе играју у очима, туга окупира срце. То су те године које пролазе, али ће нам остати у сећању и срцу.
