Слатко моје православље
Опрости, опрости мени овако малој што даде себи за право да пишем о Теби тако великом. Господе, услиши молитву моју, јер ја сам Дарија, послата на дар слугама Божијим, Владимиру и Бојани. Док мене у наручје узела није, Бојану су девет месеци чували свеци и икона мала испод јастука њеног, са којом је свако вече сан уснила. Ја сам рођена да узвикујем име Оца, Сина и Светога Духа, рођена као дете мајке Србије, очевога српског презимена, дедине крсне славе Пантелејмона, крштена у цркви Светог Прокопија у Прокупљу и послата на земљу да испуним задатак Христов, док ме Анђели једног дана не узму к себи на небо.
После тешких векова показали смо да смо задржали свој урођени темперамент и традиционалност. Српски војник је био непобедив, а српски сељак мудар и без порока. Долазили су без поштовања, а срели мали, жилави народ, пробали да сруше манастире средњовековне Србије и искорене нашу историју и веру, јер нас не бране ни руски, ни француски, ни солунски фронт, већ завештање старих православних предака. Где год да погледам, ка небу, Косову, далеко ка Светој Гори, видим православље, православну цркву, православце и свеце наше, што бране име Срба и његову славу. Хвала ти, Боже! Хвала ти што си сматрао да сам дорасла истинској вери овој и овом народу. Хвала ти што си ми дао ноге, да могу до црквених врата да одем, хвала и за ову десну руку са којом се крстим, и усне са којим те молим за хлеб наш насушни, и хвала ти и за ово моје срце мало са којим те у истину љубим. Истинита је реченица са небеса твојих: „Сви правци показују на Косово“. Жртвено поље са крвавом травом се само поставило за место Косовског боја. Човек је човеку човек, али победа светог православног крста над муслиманима се славила све до Нотер Дама. Српкиње су биле препознатљиве по својим великим, тамним очима, дугом косом, повијеном при крајевима, која крије дрвени крстић међу беле груди, оне су биле Српкиње, православке, мајке јунака који су пали на Косову. Бог није дозволио да оне нестану. Само што су оне у данашње време мајке дечака који су на Бадњи дан рањени само што су Срби, православци. Мали Стефан је показао величину нашег слатког православља, видела се уједињеност Срба пред свети празник Божић, видела се туга у очима његове светости патријарха српског Порфирија, а ми, као поносан православни народ своју бол исказали смо у молитви Богу, послату као подршку Стефану и Милошу Стојановићу на Косово. Највише сам заволела моје слатко православље за време Петровског поста. Био је то период када су одговори на нека моја питања водили ка вери, Христу. Неописива је била та моја жеља да се приклоним посту. Осетила сам да моја православна крв путује кроз моје вене и артерије. Вена која носи свете капи Саве, Симеона, Прокопија, Петке…, а после неколико дана животу у посту и молитви, када ослушнеш ту вену осетиш трептај благодети у грудима.
Слатко моје правослаље, видиш ли шта ти раде? Краду године и векове, џамијају цркве, палимо тапије јер не смемо да кажемо да је свето Косово наше. Кроз снове затрапим Свету Тројицу, а у зору зовем Христа Бога да му се захвалим што је нашао разлог да ме пробуди и тог јутра. Црквене ми кључеве отимали, иконе закопали, да не боду очи никоме, а Архангели Свети поломише крила своја, док јуришају к земљи нашој да спасу оно што се спасти може.
Опрости мени овако малој што даде себи за право да пишем о теби, тако великом. Опрости онима који размећу нашу православну колевку, од срца нам краду земљу коју смо од неба купили. Опрости, слатко моје православље, што те са неба будимо, а теби се још увек спава.
Дарија Стојановић, седми разред, ОШ „Никодије Стојановић Татко“ Прокупље, Србија
Ментор: Љиљана Суботић
