Волим Топлицу, ту остајем
Питам се, сви ти људи, где су?
Сигурно одоше на немачку адресу.
Сада им се сузе множе,
Шта тамо видеше, Боже?
Крај Топлице скупили се људи,
Да их испрате на тај камен луди.
Да их срећа тамо прати,
За њима воду просула је мати.
Образ квасе сузе,
Туђина им младост узе.
Срце труне на том далеком путу,
Да су барем овде на минуту.
Сад везана су врата.
Ко обилази њиховог брата?
Снаћи ће те мука тешка,
Даље од Топлице, то је грешка.
Нема тамо рода твог,
Тамо нема: „Помаже Бог!“
Није тачно све што други веле,
Само овде људи се веселе.
Зар је битно да ли су Куба или Малдиви?
Ипак се крај топличке воде најлепше живи.
Нек ми је кућа и на једној води
Бар овде сањам о слободи.
Зашто да ми срце вене,
Кад се сви окупе, а нема мене?
Не треба мени језик страни,
Само мирни дани
Где су Прокупчани.
Волим Топлицу, ту остајем
Да се њеним cунцем грејем,
Ту да плачем, да се смејем.
Најлепши је топлички крај,
А и деда је рекао: „Чувај обичај!“
Дарија Стојановић, седми разред, ОШ „Никодије Стојановић Татко“ Прокупље, Србија
Ментор: Љиљана Суботић
