КАД ЈА ОМАТОРИМ
Често чујем како људи говоре да време брзо пролази да јако брзо старе а да ни сами нису свесни тога. Време тече, иде, не стаје…а ми смо ту да га пратимо, па тако пролази сат по сат, дан по дан, прође и година једна, друга, трећа…па ћу тако и ја тим темпом који нам намеће време остарити јер ипак оно ће увек бити један корак испред нас.
Чини ми се као да је јуче било кад сам био мали плави дечачић са крупним плавим очима који је волео све да види и све да зна. Нестрпљиво сам чекао сваки нови рођендан како бих имао што већи број на торти и први полазак у школу. Дан за даном, корак за кораком а већ сам на завршетку те исте школе а предамном је много путева, избора могућности. Следеће године завршавам осми разред и бирам свој животни пут, бирам оно чиме желим да се бавим у животу и шта желим даље да учим и радим и да се сусрећем са новим поглављем и изазовима које намеће живот. Често седим тако сам у соби и размишљам о том периоду кад будем старији, зрелији, озбиљнији…од малена ми говоре да јако личим на оца, да сам његова слика и прилика не само по изгледу већ и по карактеру. Па тако сада када видим њега у својим четрдесетим годинама исто тако замишљам и себе кад оматорим. Крупне плаве очи, већ помало проседа коса и понека бора на лицу, помало строг на први поглед а у ствари добрица у души и вечито велико дете а пре свега добар човек. Гледам оца и учим од њега пратим сваки њргов корак и поступак и знам да није лако али да морамо да идемо даље и да пратимо темпо који нам намеће живот. Ал без обзира колико година будем имао и чиме се будем бавио увек ћу волети исте ствари. Као и сада и тада ћу обожавати да грицкам семенке и смоки, уживаћу у сваком чоколадном парчету торте и гурманској пљескавици. И тада као и сада волећу да читам књиге и стрипове, уживаћу у свакој шетњи у природи. Можда ме живот одведе ван Србије па ћу упознавати нове људе, крајеве и градове, ал без обзира на то увек ћу се радо враћати свом родном крају. И као оматорели плави дечачић шетаћу сваке вечери пиротским кејом крај Нишаве само ћу тада ја за руку држати своју децу и унуке као што сад то ради мој тата.
Време иде, ми не стојимо већ га у стопу пратимо. Ово данас ће већ сутра бити ближа прошлост коју не можемо да вратимо, а пред нама је неизвесна будућност са сваким новим даном који долази. Живимо у садашњем тренутку док време иде, ми старимо, корачамо, живимо… млад или матор ма како год, где год био и шта год радио у животу увек ћу бити онај мали плави немирни дечачић кога су сви обожавали и који је волео свима да помогне, и пре свега тежио ка томе да постане добар човек пре свега. Што ћете се верујем сви сложити да је веома тешко у овом данашњем модерном добу. А да ли сам успео у томе …е о томе ће кроз неку годуну верујем говорити моја деца док ћу ја онако матор мудро седети на својој столици, смешкајући се сећати свих лепих а и оних мање лепих тренутака из своје младости и живота а из којих сам научио много тога.
За Табла Фест 23
Дарко Манчић, VII-1, ОШ “Душан Радовић“ Пирот, Србија
Похвала на конкурсу за Фестивал дечјег стваралаштва „Табла Фест 23“ по одлуци Стручног жирија у категорији литерарни радови старији узраст