Као кратак леп сан
Било је вече и легла сам да спавам. Једва сам гледала на очи од умора док нисам зачула неки дубок глас како каже да морам да се окренем око своје осе осам пута. Била сам прилично уплашена па сам урадила шта ми је глас рекао. Након осмог пута, испред мене се створио портал налик црној рупи. Радознало сам ушла и затекла се у Паризу.
Поред мене је стајао Милутин Миланковић, али као дете. Још увек сам била у пиџами па су ме људи гледали као да нисам нормална, али сам брзо схватила зашто. Разлог један: изашла сам из портала. Разлог два: била сам у пиџами. Разлог три: била сам на Ајфеловом торњу са много господе која је седела за лепо уређеним столовима. Једино дете које је било ту, а да то нисам била ја, јесте Милутин. Питала сам га како да одемо одавде. Он ме је ухватио за руку и за трен ока смо се нашли у неком тржном центру. Помислила сам да бих ту могла да се пресвучем, па сам то и урадила. Милутин ме је замолио да останемо још мало па смо остали. Било ми је досадно па сам дошла на идеју да скочим у кутију чарапа. Милутину се свидела идеја па је и он скочио. Пар минута касније, дошла је жена која је ту радила и отерала нас.
Отишли смо кући и заспали. Никада нећу заборавити овај доживљај иако је све ово само дар маште.
Даша Анђелковић, IV-4, ОШ „Вук Караџић“ Београд, Србија
Наташа Липовац, учитељица
