Грле ми се неки драги људи
Волео бих да је ово сан,
Да никада у животу вирус не дође ни један дан.
У изолацији време проводимо ми,
А до „јуче“ смо били срећни сви.
И тако док чекам зора да заруди,
Грле ми се неки драги људи.
Грле ми се моје баке, тетке, сестре, брат,
И све ми ово личи на неки ружан рат.
О другарима и учитељици мислим често,
Школа је нама најлепше место.
Дружење и игра за нама оста,
Вирусу проклети сада је доста!
Увече тако ја Бога молим,
Да ми сачува све које волим.
Једва чекам да све ово прође,
И да јако грлим сваког ко ми дође.
