Тањир чорбе за бескућнике
Понекад склопим очи и у мислима обилазим далеке предјеле широм дуњалука. Кад се вратим у реалност, схватим да је ипак мој Нови Пазар најљепши град на планети, град великог срца и богате хисторије. Волим сваки дјелић свог завичаја, а највише волим своје суграђане које красе честитост и мерхамет који мало ко посједује. Поносна сам Новопазарка која се дичи својом чаршијом и добротом њених становника.
Млада сам, безбрижна и још увијек заштићена пажњом и љубављу најмилијих, но ипак одгојена тако да саосјећам са свим људима овога свијета. Једна тужна слика мог града дубоко ме потресла и навела на размишљање. Свјесна сам да живимо у тешком времену, да је јаз између богатих и сиромашних све већи, али ипак је моје срце пред тужним призором задрхтало, а разум се побунио.
Хладан децембарски дан. Пахуље снијега зором се спуштају на већ мокри плочник тротоара. Мраз гризе образе, увлачи се у крвоток, у кости. Вани су само они који морају на посао или у школу. Дан у којем би сви пожељели бити у топлом дому. Ту на тротоару, на неким поцијепаним картонским кутијама беспомоћна лежи старица. Оскудно је одјевена, промрзла је и тужна. Личи на згажену пожутјелу јесењу траву коју нико не примјећује, коју пролазници газе, а да нису ни свјесни њеног постојања. Испред ње је картонска кутија за добровољне прилоге или садаку. Њена уста су нијема, али тужне угасле очи одраз су туге и очаја. Мерхаметли су Пазарци, оставе они у ту срамну кутију неки динар, толико колико је у њиховој могућности. Старица ће данас имати оброк или два. А гдје ће спавати? У пасажу Нове лучне зграде? Испод неког моста? У парку?
И сама помисао на то слама ми срце у хиљаде комадића. Колико је људи само на овој планети који пате, који немају дом. Сјетих се свих ратом разрушених домова, свих гладних, свих бескућника и у срце ми се увуче нека језа, као да ми се тешки камен свали на груди. Шта урадити, како помоћи, како исправити неправду? Болно је сазнање да је некад човјек толико немоћан и поред најискренијих и најправеднијих намјера.
Није ми се допала ова тужна слика мога града. Знам да може да се учини много више за ову старицу, за многобројне људе, за многу дјецу која у хладним данима тумарају улицама у потрази за топлим залогајем и склоништем од хладноће. Њима треба макар у зимским данима обезбједити склониште, неки топли кутак и тањир чорбе. Убјеђена сам да ће моји Пазарци учинити све да помогну. Треба им дати идеју. Мој приједлог је да се изгради прихватилиште за бескућнике, да олакшамо њихове муке и подијелимо са њима њихову тугу. И нама ће тада бити топлије око срца у хладним зимским данима, а наш град ће бити најтоплије гнијездо људскости на свијету.
Делила Малић, VIII-4, OШ „ Рифат Бурџовић Тршо“ Нови Пазар
Наставник: Ениса Кајевић
