Димитрије Маринковић – Мој град из маште

Мом пријатељу Спушта се још једна ноћ без могућностиНад уклетим градом згасло небоНа хладном плочнику кроз нити магичног димаНазирем своје заборављено тијело.И тражим претварајући бесмисао у смиса

BOŽIĆ Kad se rodbina sastaje,kad nam zvijezda postane vodič,kad ljubav ne prestaje da traje –znajmo da je došao Božić. Zadnji je dan božićnog postasjekira zorom o cerovo drvo bijekući domaćica

Као кратак леп сан Једног дана, или је то могуће била ноћ, углавном био сам у свемиру с неким човеком. Добро нисам за познавао, питао сам се ко ли је тај чича, да ли је дошао у миру, или је послат