ЛитерарноСтваралаштво

Ђорђе Јанковић – Попећу се на врх планине…

Попећу се на врх планине…

Пробудио сам се уз звук водопада. Хук воде постаје све гласнији. Морам да променим јутарњи аларм. Мирис кафе ме дозива из кухиње.
“Данас имам онај састанак”, рекох жени, “нећу моћи на Марков родитељски”.
“У реду је, ја ћу ићи, заменила сам смену у болници”, рече она. На моју жену Исидору увек могу да рачунам. Она је дивна особа.
Док сам се возио ка фирми, приметио сам да су издувни гасови из аутомобила испрљали дивно пролећно јутро.
Надам се да ће чип који ми стоји у џепу и важан фајл у компјутеру, вратити лепоту у мој град, а можда и у све градове света.
“Добро јутро, Ђорђе”, дочекала ме је секретарица. “Каква је ситуација?”, упитах.
“Сви су већ у сали за састанке”, рече, “чекају нас да почнемо”.
Хвата ме трема. Hикада нисам волео да говорим пред пуно људи. Временом сам научио како да се изборим са тим осећајем. Затворио сам очи, удахнуо дубоко и пустио сам свој свет да изађе пред људе.
Аплауз је вратио лица људи у сали, и подигао им расположење. Поцрвенео сам од узбуђења. Успео сам, чип који сам направио, уградиће у аутомобиле. Сачуваћемо лепоту пролећа и у сивим градовима…
Пробудио сам се уз пиштави звук. Морам на допунску из математике. Обећао сам себи да ћу се борити за свој сан знањем.
Знање може променити Свет!

За Табла Фест 19

Ђорђе Јанковић, 8-3, ОШ “Васа Чарапић” Бели Поток, Београд, Србија

Наставница Снежана Стојановић

Comment here

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com