„Наша бака прави најбољи џем од јагодa на свету“, помислила сам у себи док сам гледала свог старијег брата Ивана, који игра видео игрицу на рачунару. Толико се узурио у њу, па ме је из неког разлога изнервирао. Затим сам исту ту реченицу поновила, али наглас, са додатним питањем: ,,Зар не?” Није се обазирао. Изгледао је као да ће да поједе екран. Када сам уздахнула, коначно је изустио: „Ћути бре, будало, изгубићу ниво због тебе!“ Е сад сам се разбеснела. Ја будала! „Наша бака прави најбољи џем од јагода на свету, зар не?!“, питам га јасно и гласно. „Или ти се више свиђа онај из оближњег ресторана?”, обузео ме бес. „Да ли ме чујеш?“
Када сам то изустила јако гласно господину Ивану је испао мали Снупи миш из руку, пао испод стола и сломио му се десни клик. „Браво, Луна, браво!!“, аплаудирао је сав изнервиран и помало забринут. „Нисам ја крива! Ниси хтео да ме саслушаш! Забленуо си се у ту игрицу, као да хоћеш да пољубиш те коцке!“ Мама је све то чула и ушла у Иванову собу. Иван је покушао да сакрије поломљеног миша али му није успело. Мама се толико изнервирала да је рекла: „Већ сте претерали! Поломили сте Наталијину љуљашку, ти Иване замало да поломиш ногу, а ти Луна руку! И ја треба да бацам 59000 динара на тај ваш летњи камп! Не може! Лето ћете провести код баке!“ Залупила је врата и отишла.
Кад смо већ код наших несташлука, ово нису једини. Хтели смо да скочимо са терасе, Иван је добио јединицу из географије, изгубили смо Слаткичин поводац, просули смо целу чинију пудинга по китњастом тепиху и да не набрајам више. Ипак мислим да смо ово заслужили. Мени се није ишло на тај камп, па нисам правила проблем. Али Иван јесте. „Молим те, мама! На тесту из енглеског сам добио петицу и купио сам ти ружу за рођендан!“
„Нема шансе, Иване. Ионако сам чула да у Турској има много ружне хране, а код баке ћете свакога дана за доручак јести њен џем од јагода из оне велике тегле!“
Пошто Иван много воли да једе, одмах се разведрио: „Супер!“, рекао је. Мами се на лицу видело да јој је лакше, зато што кад Иван хистерише све боле уши, глава…. буквално све!
Дошао је тај дан. Наша млађа сестра Наталија ће остати код куће, а Иван и ја се пакујемо и идемо у село код баке Мире.
Спаковала сам гардеробу, храну за успут и моје омиљене плишане играчке, пингвине Сивог, Хладног и Снежнија. Иван и ја смо путовали аутобусом сами. Причали смо и нисмо се посвађали један и по сат! Невероватно! Бака Мира није знала да ће њени унуци да стигну. Када нас је видела загрлила нас је толико јако да нисам могла да дишем. Осетила сам мирис њене куће. Ништа се није нимало променило за ове четири године. Нас двоје смо се раскомотили, оставили омиљене плишане играчке на кревет, истуширали се и почели да ћаскамо са баком Миром.
„Чекај, зар не би требало да идете на ону екскурзију?!“, упитала је бака. „Камп бако“, исправио је Иван, коме не може ништа да промакне. „Да, да, то, заборавила сам , ипак сам ја стара“, рекла је бака, без обзира на то што није стара. Има седамдесет и шест година, зар је то много?
Почела сам да објашњавам , али ме бака прекинула. „Стани, дете, иди у шпајз и узми теглу џема и хлеб.“ Јаооо, бакин шпајз! Колико сам волела да идем тамо са Иваном као мала! Питала сам је да ли Иван може да пође са мном. Бака је климнула главом. Сав срећан Иван је устао са кауча и похитао за мном.
Када смо ушли имали смо шта да видимо! Тегла која лети, има очи и уста, диригује осталој храни, а храна пева!? Иван је трљао очи сав запрепашћен, а ја сам се уштинула да видим да ли је ово само сан. Тај призор је био стваран. Одједном Иван је у свом том чуду почео да се церека. Почео је толико гласно да се смеје и заразно да сам и ја почела да се смејем. Прекинули смо овај запањујући концерт. Уозбиљили смо се када је тегла џема почела да нас мрко гледа. Нека мала крушка је упитала ко смо ми. Иван је рекао да смо ми људи и да се он зове Иван, а да сам ја његова млађа сестра Луна. „Ја сам тегла џема од јагода, Сања. Одувек сам била жива и имала сам тај дар да свој храни у шпајзу баке Мире подарим живот.“, рекла је тегла џема, то јест Сања. „У теби је онај сласни, префињени џем од јагода?“, упитао је Иван сав занесен. „Бака нас је послала овамо да узмемо џем.“, коначно сам изустила. Једна мала чоколадица , са пискавим гласићем рекла је : „Иван и Луна ће те показати бака Мири! Скупи храброст и можеш ти то!“
„Шта? Бака Мира и даље то не зна?” Салвете су све у глас рекле: „Не зна! Сања нема храбрости да се покаже пред баком и не може нас да покаже!“ Сања је за то време дуго размишљала. „У реду, у реду. Показаћу баки Мири каква сам ја.“
„Уз тебе смо“, изговорила сам. Иван је промумлао себи у браду нешто о онесвешћивању и баки. Сигурно се бринуо да се не онесвести. Рекла сам му да не брине мада нисам ни ја била сигурна како ће бака реаговати. Климнуо је главом и насмејао се. Сви су пошли за нама. Сања, сокови, салвете, крушка, беба чоколадица и буквално сви из шпајза. Остао је празан. Пошто смо се задржали бака је пошла да провери да ли нам се нешто десило. Када је отворила врата видела је колоне и колоне живе хране која корача за мном и за Иваном.
„Да ли сањам, шта је ово!?“, запитала се бака. „Ово није сан бако“, рекла сам. Затим смо сви сели у дневни боравак, иако је мед рекао да нећемо сви стати, некако смо се згурали. Бака Мира је потпуно збуњена слушала Сању и њену причу. Бака се полако опуштала… видело се то.
За само два дана навикли смо се на све те намирнице. Ујутру смо јели сласан џем од јагода из тегле, то јест Сање. Математичари јаја су ми разјашњавали сваки нејасан задатак. Ивану је паприка помагала да научи географију. Живот је баки Мири постао много лакши уз њих и нас. Уживали смо. Када је бака одлучила да нас води на базен, Ивану и мени је било жао да намирнице пропусте то „летње прскање“, како га Наталија зове. Направили смо базен за намирнице, у ком су и оне уживале.
Лето се приближавало крају а нама је постајало све теже и теже. Чим је дошло време за растанак и нову школску годину, обећала сам баки и намирницама да ћемо долазити све чешће. Тако је и било, а џем од јагода, Сању, и мирис бакине куће памтићу целог живота.
За Табла Фест 26
Јана Максић, 4-4, ОШ „Радоје Домановић“ Врање, Србија
Ментор: Драгана Младеновић
