Божић
Мрзим упознавања. Ипак чињеница је да бољи начин за увод у разговор или причу не постоји.
Било како било, ја сам Ева, мезимица старијих људи у мојој згради. Врло сам скромна и из те скромности кажем вам да постоји само једна ствар у којој сам лоша, то је „позитива“. Ваљда је то зато што су ми одувек причали да је она важна и да она треба да ме одржава у животу. Тренутак у животу где свако од нас ипак мора, иако мрзим тај глагол, да осећа „позитивну“ и шарену еуфорију јесте Божић. Свако би помисллио да тај један дан може да се преживи и одглуми, али ако сте Ева Шил, то је тешко.
Ипак нешто се и мора… Дошли су бака и дека. Мирис киселог мајонеза и изгореле ћуретине се ширио станом. Месо није било за јело, па смо јели индијски хлеб и хумус од шаргарепе… Гора од испланиране, али и прихватљива ситуација и атмосфера пратила нас је целе вечери. Прво су пали лампиони у трпезарији, али смо их залепили траком, на два минута је нестало струје, али храбро смо и то преживели… Наравно, мама ми је гурала прсте у усне поре током целе вечери, да би ми наместила лажни осмех, али узалуд, јер се овакав намћор једном рађа. Када је дошло време за поклоне, сви су сем мог деке добили поклон. Било ми је много жао, и више од тога. Морала сам нешто да предузмем. Знала сам да сем исечених чарапа у покушају Божић Бате, нисам имала кандидата за поклон. Чек, чек, има још једна мала ствар. Добро, боље ишта, него ништа, пришла сам деки и окренула му лице ка мени, пружила сам му мали, мали али заиста срдачан осмех. Дека Вања био је срећан, и пресрећан, а тај Божић, чудни, масни, светли, весели и понекад неочекивани остао нам је заувек у сећању…
Нико није савршен, то је чињеница, али некада из неопходне људскости, или осећаја који нас тиште изађемо из зоне урођеног, размаженог, конфора и направимо мале кораке, који ближњима значе много више. Победимо себе и заволимо празнике.
За Пети таблин божићни конкурс
Дуња Дашић, 5/1, Литерарна секција ОШ „Никола Тесла“ Раковица, Београд, Србија
Ментор: Александра Дракулић
