Дуња Ивановић – Прстен

МОЈА ПОРОДИЦА На крају једног прелепог села,живи једна породица цела.Малена кућа, љубави пуна,јака ал нежна као струна. Малена жена, нежна ко свила,добра и мила, моја драга вила.Од срца јој теп

Моја љубавна песма Због ње су ми рукена под палезбог ње су миочи стале.Кад сам је видеоодмах сам се заљубио. Њене меке рукемеке руке од облакањене плаве очиплавље су од потока. Али њено срце

Попећу се на врх планине Кад ми једном у глави кврцне, послушаћу своје лудо срце, и пустићу да излете моје мисли ко ракете. А када те пожелим снажно, уопште ми неће бити важно, да ли је ноћ или