ЛитерарноСтваралаштвоШампион

Дуња Крнетић – ПРИЧА СА БАКИНОГ ТАВАНА

ПРИЧА СА БАКИНОГ ТАВАНА

На брежуљку на средини села, међу шљивама, јабукама, крушкама и дуњама шћућурила се једна лепа жута кућица, окружена цветним двориштем. Она је данас усамљена и тужна. Време јој урезује бразде по зидовима и крову. Нема никога да у њој живи, да јој удахњује живот. То је кућа моје покојне прабаке Вере.

Много волим да завирујем у цветно царство које је прабака створила у дворишту. Mного волим да разгледам њене везене шустикле, нецане завесе од свиле, коју је она сама производила од свилене бубе. Ипак, најдраже ми је када се завучем у две дрвене кућице и претурам по старинским предметима који се ту крију. Једна кућица је стари млекар где су некада чукунбака и прабака разливале млеко. Ту се крију чабрице за сир, мале качице за кајмак, карлице за разливање млека, грудњар за притискање и цеђење груде. Ух, груда, тај млади неслани сир – има ли шта слађе?! Кад се нађем у том занимљивом кућерку моја цревца почињу да запевају и да вичу: „Хоћемо кајмака, хоћемо сира, хоћемо млека!“ Да избегнем ту халабуку коју производи мој трбух, ја потрчим у другу дрвену кућицу, звану зграда. Док огромним старинским кључем откључавам тешка дрвена врата, чујем добродошлицу. То се брвнара радује мом доласку и обећава ми да ће ми испричати занимљиве приче, само треба да се попнем на њен таван где ме чекају изненађења. Шкрипутавим ходом врата се отвaрaју и испред мене се појављује старински разбој на којем је моја прабака ткала прелепа српска платна и шарене ћилиме. Ту су и преслица, вретено, дружица, мотовило …

Ипак, моја радозналост ме вукла ка тавану. Осећала сам да се изнад тих дрвених шашовака крије неки тајанствени предмет. Успузала сам се преко разбоја до таванског отвора, подигла капак и гле – пред очима се указала гомила старинских предмета од којих за многе нисам знала чему служе. Дограбила сам две огромне четке са краћом дрвеном дршком. Подсетиле су ме на четке – чешљеве. Понела сам их напоље, села у бакин ружичњак и дуго их разгледала. Из дрвене подлоге штрчали су веома чести, дугачки, челични зупци. Била сам сигурна да се тиме нешто чешљало, али шта? Прабаке нема да ми исприча, па ми остаје да сама мозгам. Онда се сетих да ми је бака Мирјана једном помињала некаква гребена док је објашњавала како су од овчије вуне настајали џемпери. Онда зачух како четке челичним зупцима шкрипнуше једна о другу, а онда једно започе причу: „Да, Дуња, ми смо гребена. Ми смо једна од најважнијих справа за прераду вуне. Када домаћини ошишају овце, на реци оперу вуну, добро је осуше и онда на сцену ступамо ми. На моје зупце домаћица искачи замршену вуну и направи ми бујну рашчупану фризуру. Чврсто ме држи у једној руци, а мог другара држи другом руком и с њим чешља моју вунену косу. Извлачи прамичак по прамичак и за час се пред њом створи растресита гомила мекане рашчешљане вуне, која иде на даљу обраду. Видиш, без наше помоћи овај део посла би било много теже обавити. Још нешто треба да знаш, Дуња. Нас гребена су увек чували на таванима, јер су се плашили неког зла. Ми лично ником не желимо да нанесемо зло, али понекада нас људи забораве у трави, па после нагазе на наше бодље и повреде се. Далеко било од сваког, али десило се да се једно дете из оне мале куће на раскрсници, саплело и пало на грбена остављена тамо где је немарна домаћица вуну гребенала. И ето несреће. Дете оком погодило шиљке и остало слепо. Онда су окривили нас за своје сопствене кривице и немар. Ми не можемо сами да се попнемо негде док нас људска рука не понесе. Зато, мала, видела си нас, испричали смо ти за шта служимо, али нас врати на таван да се не би неко зло десило.“

Занета причом која ми се створила у глави, нисам ни приметила да пада вече. Вратих гребена на место и пожурих кући. Трчим да бих што пре испричала баки шта се десило.

Бака ме саслушала са осмехом, рекавши: „Мала моја, видим да си се сетила приче о гребенању вуне кад си видела гребена. Ти сад, кћери моја, напиши причу о корисној страни ових необичних справа, како би и твоји потомци знали како се некада чешљала вуна.“

И, ето, послушала сам баку и написала ове редове. Можда ће некада неком бити помоћ да сазна како се у прошлости живело.

***

Пошто знам да многи моји другари не знају ништа о предметима које сам споменула, ево мојих објашњења (онако како сам ја то видела):
Разбој – велика дрвена направа на којој се затежу конци око којих се плету и затежу нити, односно на којој се тка платно
Преслица – издужена, пљосната, елипсаста дашчица са дугачком дршком на коју се привезивала кудеља вуне
Вретено – танко дрво обликовано и зашиљено са обе стране којим се упреда нит од вуне или тежине
Тежина – кудеља која се производи од конопље
Дружица – велико вретено којим се упреда неколико вунених нити у једну дебелу нит
Мотовило – на дрвеној подлози крст који се окреће; на сваком краку крста држачи око којих се ставља канура вуне – помоћ домаћици да са кануре пређу намота у клупче
Чабрице – дрвене, дубоке округле посуде прављене од дрвених дасака које су оковане металним обручевима, а служиле за чување сира
Качице – сличне чабрицама, само мање, у њима се чувао стари кајмак за зиму
Карлице – елипсасте, од дрвета издубљење посуде у којима се разливало млеко да се кајмак закајмачи

Ако се питате како све ово знам… све имам у прабакиној кући, а бака се потрудила да ми све покаже како се шта ради и да ме врати у прошлост. Штета је заборавити како су наши преци живели. Ако икада будем могла, од тих прабакиних ствари направићу музеј.

За Табла Фест 20
Дуња Крнетић, 5-1, ОШ „Татомир Анђелић“ Мрчајевци, Србија
Ментор: професор Снежана Симеуновић
Прво место по одлуци Стручног жирија у категорији литерарни радови средњи узраст
WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com