ХОДАМ САВИНИМ СТОПАМА
Ноге су ми уморне и тешке.
Већ неколико година ходам.
Тражим утеху у књигама светим.
Да наставим, ја морам.
Његова браћа старија му се смеју,
А он не стаје док не оствари жељу.
Мало чедо бежи у манастир руски,
Жељан да научи религију српску.
У гомилама записа угледах стопе.
Топле и меке, као да су свеже, нове.
А истина је та, да су године многе.
Да их прати неко, да се тим путем шета.
Њега примише као свог брата
И доби црквено име Сава.
Замонаши се мали Растко,
Замонашити се није рано ни касно.
Закорачи мало,моје стопало над светом стопом,
Загрејава ми ноге знањем и топлотом.
Ја не могу одолети, већ још мало ходам,
Знам да ме ово на добар пут води.
После неколико година,већ је на Светој Гори
А отац његов одлучи да и он буде бољи,
Замонаши се и он, и назваше га Симеон.
Већ други корак, па онда трећи,
А осмех на мом лицу је још већи.
После четврте стопе, ја јасну слику гледам:
Средњовековна Србија је пред очима мојим.
Свети Симеон опет свог сина саветује,
Пред смрт је већ он.
Саво га срцем слуша, све му је већ јасно.
И примаше савете оца свог.
Стефа Немања, владар одлучан и строг,
Саветује најмлађег сина свог.
Мали Растко, жељан знања и мира,
Не слуша свог оца, већ свој сан снива.
Свети Сава,све му је сад јасно.
Те сам стопе до сад пратила.
Помирио је посвађану браћу
И лечио душе људи знањем својим.
Учио је људе и волео децу,
Зато славимо име овом свецу!
ДУЊА ЛАЗАРЕВИЋ, VIII/2, Литерарна секција, ОШ ”Доситеј Обрадовић” Врба – Краљево, Србија
Зорица Љешевић, учитељица
