Прича је мала за онакву доброту
Свако од нас у животу има неког на кога се угледа и киме се поноси. Некад је узор звезда, али не она са телевизије, већ она на небу која увече најјаче светли. То није случај са мном, моја звезда је поред мене и у прилици је да буде ту и надгледа сваки мој корак, и да ми укаже када нешто радим погрешно.
Он има мишићаве руке које су увек прекривене уљем, последице великог рада и труда. Дубок глас и зелене очи у којима, ако се загледате, можете видети доброту којом зрачи. Сложићете се са мном да не постоји савршена особа, да свако има мане, колико и врлина. Ја не знам које су његове мане јер на њему видим само сјај. Знате и сами, није битно какве сте грађе, већ шта носите у себи, какво вам је срце и да ли лежете мирно на спавање. То ме је научио он, а сада ћу испричати и како.
Једно поподне сестра је нервозно ушла у собу. Вратила се из школе и кренула да плаче. Нисам хтео да се мешам и само сам седео и гледао телевизију. Можда би почела да виче да тата није био ту. Рекао јој је да седне за сто, донео чашу воде, и навео да му исприча њен проблем. Ћутала је, а он је рекао: „Не знам због чега плачеш, вероватно ми нећеш ни рећи, али желим да знаш да ти особа која те је растужила и натерала да плачеш, не треба. Можда је једино добро што је ту, као подсетник који ти говори да више не смеш да дозвољаваш да те растужује. Мораш знати да је живот суров, а поготово људи, увек ће бити нечовека! Зато, мила моја, главу горе, буди човек! То се увек цени и поштује. Можда не сада, али једног дана да. Помози сваком коме можеш, буди човек и нечовеку!“
Гледао сам га пажљиво, упијао сваку реч и добио доказ да треба да будем поносан на њега још више. Зато овим редовима желим да се захвалим мом узору што својим делима показује да има добрих људи, и што ме васпитава да будем човек. Хвала ти, тата!
За Табла Фест 20
Душан Маринковић, 7-2, ОШ «Васа Чарапић» Бели Поток, Београд, Србија
Наставница: Снежана Стојановић
