ЛитерарноСтваралаштво

Душан Маринковић – Прича је мала за онакву доброту

Прича је мала за онакву доброту

Често када се догоди нешто лоше, мој деда каже: „Ко зна зашто је то добро.“ Питао сам га због чега нешто лоше може бити добро, и како, а он ми је кратко одговорио да ће ме живот томе научити. Управо такво искуство догодило се у мојој породици, тачније мојој мајци.
Пре неколико година, моја мајка се суочила са веома непријатним боловима у пределу леђа. Њен свакодневни живот у то време био је испуњен веома ограниченим покретима. Била је спречена и да одлази на посао, због чега се почела осећати веома неспокојно и тужно. Гледајући мајчину бол и узнемиреност, и ја сам се осећао тужно. Желео сам на било који начин да јој помогнем или бар на тренутак да јој измамим осмех на лице, али то ми је ретко успевало. Често бих је тада, пролазећи поред ње, пољубио снажно, или када бих добио добру оцену, весело бих јој саопштавао да јој доносим поклон. Гледао бих тада њен осмех, али у истом тренутку бих осетио да у том осмеху нема толико среће колико бих ја волео да буде.
Једног дана вратио сам се из школе и затекао маму јако забринуту и тужнију него што је обично била. Седела је у фотељи, а тик до ње налазио се неки папир. Упитао сам сестру шта се догодило, а она ми је рекла да су мајку писменим путем обавестили да је отпуштена са посла.
Посматрао сам мајку неко време, а затим сам се сетио дединих речи и рекао мајци: „Мама, веруј ми, никада ништа није толико лоше као што изгледа на први поглед. Некада после лоших догађаја уследе неки добри, много бољи и срећнији од претходних.“ Рекао сам јој и да, када неко доживи неуспех, може снагом воље пронаћи бољи и успешнији правац у животу. Те моје речи као да су у том тренутку биле магичне за њу, јер истог трена се осмехнула. Снажно ми је стисла руку и рекла: „Тако је, сине“.
Истог дана је села за рачунар и послала свој CV на адресе разних компанија у граду. Прошло је тек неколико дана када су почели пристизати одговори из различитих компанија. Један одговор се значајно разликовао од осталих и у њему је писало да би волели да дође на интервју и уколико јој буду одговарили услови за рад, због њеног здраственог стања, били би срећни да је ангажују у њиховој компанији. Након неколико дана мајка је започела рад на новом радном месту, на коме је имала много боље радне услове. После дуго времена мама се осећала срећном и задовољном, а са њеним осмехом вратила се породична срећа у наш дом. Поново смо постали окупљени, срећни и озарени мајчиним осмехом и спокојем.
Чак и када размишљамо да смо у дубоком понору из кога не видимо излаз, наша воља може толико да нас оснажи да се из понора живота уздигнемо још снажнији.
Ово показује и прича о мојој хероини, о највољенијем стубу наше породице, о мојој мајци.

За Табла Фест 20
Душан Маринковић, 7-2, ОШ «Васа Чарапић» Бели Поток, Београд, Србија
Наставница: Снежана Стојановић