Некад сам мислио да знам путе све,
себе сам пратио, глас срца ме зове.
Ал сад видим кроз маглу, кроз време
грешке су биле моје најтеже бреме.
Свака реч неизговорена боли.
Пружићу руку и реч што моли.
Лице у огледалу није ми знано,
и свако сећање, тихо и страно.
Да могу вратити сате и дане,
речи бих просуо ко бисерне гране.
Да изговорим оно што нисам смео
И да не изгубим све што сам хтео.
Кајање веже ме чврстим ланцем.
Некад храбар, осећам се странцем.
У тишини тражим опрост што касни,
светлост је далека, корак ми гасни.
И можда ћу негде, у данима сивим
угасити немир, који кривим.
За сада носим сенке прошлости
кајем се тихо, тражећи милости.
За Табла Фест 25
Душан Зувић, VIII-2, ОШ ”Васа Чарапић” Бели Поток, Београд, Србија
Наставница Снежана Стојановић
Похвала у категорији литерарни радови старији узраст по одлуци Стручног жирија
