У новембру…
Сваке године јесен долази у моје село. Новембар је посебан јесењи месец.
У новембру природа се спрема за сусрет са зимом. Дрвеће поклања своје прелепо лишће трави. Лишће прави на земљи прелепи тепих. Волела бих такав у својој соби. Понегде кроз гомилу лишћа види се трава. И шума постаје провидна, само јелке су задржале своју одећу и својом зеленом бојом подсећају на лето. Врло често у новембру небо је тамно сиве боје. Новембарска киша је хладна и досадна. У тим тренуцима виолим да седим код куће ушушкана у омиљено ћебе и да гледам телевизор и читам књиге. Птице селице су одлетеле у топле крајеве. Само јадни мали врапци се смрзавајуна јаком ветру. Ветар дува тако јако да могу и ја да полетим као вила. У ваздуху се осећа мирис дима.
Волим новембар! Уз топло облачење новембарска киша и хладноћа уопште нису страшни.
Елизавета Станисављевић, IV4, ОШ „Вук Караџић“, издвојено одељење у Моравцу, Србија
Учитељица: Данијела Стефановић
