Маска ми је украс лица
Седим и размишљам, како је све ово почело… Шта нам је ово време под маскама донело, а шта однело? И тако сећања навиру…
Једног дана јавили су на телевизији да се појавио неки опасан вирус, да морамо носити маске, да се не смемо више руковати, грлити, љубити… Да школе неће радити. Пратили смо ту неку онлајн наставу, далеко од другара и учитељице. Све је постало тако збуњујуће и тешко разумљиво за мене. Осећала сам се уплашено и тужно. Могли смо да се крећемо само са маскама, у почетку те маске су ме јако гушиле и сметале ми. Мама је купила прво обичне медицинске маске а касније, лепе, памучне. На жалост, постале су део гардеробе. Јако сам желела да нешто променим и улепшам дане сестрама и мени, те сам почела да изцртавам маске. Свакога дана су моје сестре од мене очекивале неку нову креацију, чак су имале и своје жеље а ја сам колико сам магла, трудила се да их што боље оцртам. Тако смо биле јединствене у нашем селу, зближене још више у том периоду размишљале смо чак и да их радимо по наруџбини, али то још нисмо оствариле.
Ипак искрено се надам и да до тога неће доћи. Иако сам свакога дана одушевљена својим маскама, опет се надам да ће тај украс заменити прави, правцати украс лица, а то је осмех.
За Табла Фест 21
Ема Срећковић, 3. разред, ОШ “Станоје Главаш“ Село Глибовац, Смедеревска Паланка, Србија
Учитељ: Снежана Јовановић
Похвала на литерарном конкурсу за Табла Фест 21 по одлуци Стручног жирија у категорији средњи узраст
