ЛитерарноСтваралаштвоШампион

Ема Зечевић – Моје замишљено путовање

Моје замишњено путовање

За овај распуст сам путовала на Марс! Сад се ви питате: какав је то распуст, какав Марс? Само ћу вам рећи – то је био распуст – далеко од свега…али баш далеко!

Чују се дугмићи који непрестано пиште, светла се пале и гасе, чује се жамор људи. Ово ће бити мој најузбудљивији и најбољи распуст до сада! НАСА нас је све окупила на једном месту. Свуда око мене су људи, путници, који заједно са мном путују на Марс. Капетан се шетка, намешта појасеве, седа у столицу и затвара врата ракете Атлас 5. Сви смо узбуђени, око себе чујем разне језике, које препознајем и неке које не препознајем јер има око два милиона људи из целог света. Било је још људи који су из Србије, као и ја, и сви су били јако узбуђени јер им је ово можда једина прилика да напусте планету Земљу. Пре него што смо полетели из Калифорније у Америци, неки људи из екипе инжењера су нам причали нешто више о Марсу. Чули смо да Марс има годишња доба, да један година траје 687 дана и да ћемо до тамо путовати 500 милиона километара, на шта су се сви запрепастили и узбуђено почели да аплаудирају. Светла су се полако гасила и посада је проверавала да ли су се сви путници везали и да ли су искључили мобилне телефоне. Они су били строго забрањени јер могу да потроше сувише енергије наше ракете: иако путујемо већ оволико брзо, може се десити да останемо заглављени у свемиру. Било је путника којима је то било баш занимљиво, али су знали да је веома опасно да се то догоди, па су се потрудили да искључе телефоне. Светла су се скроз угасила и капетан је затворио врата, пипкао неке дугмиће на командној табли и повукао једну огромну ручку. Полетели смо! Било је невероватно. Свака слика коју би смо видели кроз прозор „брзином светлости“ је нестајала и појављивала се нова која би исто тако нестајала. Кроз два сата ракета је успорила брзину. Приближавали смо се Марсу. Изгледао је чаробно. Била сам пресрећна што сам баш ја имала прилике да га видим уживо. Сви путници су били запањени и немо посматрали. Како су нам после рекли, Марс је дупло мањи од Земље и веома важан. Можда ће једног дана човечанство морати да се пресели на Марс, зато је ово наше путовање важно. Упознавање са нашим новим домом. Напокон су се светла упалила и ракета је почела полако да се заокреће. Објавили су да ускоро слећемо. Осетили смо удар ракете о површину Марса. Полако смо откопчавали дебели слој заштитних појасева док је капетан показивао како да изађемо из ракете пажљиво се држећи. Чим смо дотакли тло Марса, осетили смо се као да смо у пустињи црвенкасте боје. Осетили смо да помало лебдимо изнад тла, али смо га ипак осећали. Температуре није била баш висока. Испоставило се да је тада било 14 степени у Целзијусима. Ходали смо све сигурније, а онда смо сви сели и посматрали околину. Људи из екипе НАСА су почели да нам објашњавају разне занимљивости које смо могли и сами да уочимо, попут тога да и Марс има своју атмосферу и облаке на небу. Гледала сам те дивне црвенкасте облаке и сама. Негде даље од места где смо слетели уочили смо да има неких колонија које су постављене, где је примењена најмодернија технологија. Ту ће људи живети на овој планети.

Не знам да ли путовање на Марс изгледа баш тако, али сам га ја тако доживела. То је заиста био распуст када се моје име нашло међу два милиона имена људи из целог света, односно међу две хиљаде имена људи из Србије чија су имена стављена као информације на чипове које је НАСА послала на Марс. ТО ЈЕ БИО РАСПУСТ – када сам први пут отпутовала на Марс!

А ево и доказа…

Ема Зечевић, 5/1, ОШ „Никола Тесла“ Београд

Прво место на литерарном конкурсу „У бајкама је све могуће“ НБ „Рака Драинац“ Блаце

Славица Павличевић
Народна библиотека „Рака Драинац“ Блаце

Comment here

WP2FB Auto Publish Powered By : XYZScripts.com