Чудни паук
Једног дана док сам се враћао кући из школе, пролазио сам кроз шуму. Био сам се замислио и упао у најјачу и највећу паукову мрежу коју сам у животу видио.
Била је већа од мене за три моје главе. Почео сам се копрцати у мрежи и само сам се још више запетљао. Препао сам се па нисам примијетио великог паука који је био изнад мене. „Ааа!!!“ Почео сам викати, а паук се препаде и поче плакати. У чуду сам га питао „Зар ме нећеш појести?“ „Зашто бих те појео?“, питао је кроз сузе. „Ја не бих никад појео месо, ја пасем траву. Немам друга. Ја хоћу само друга“, измуцао је и почео још јаче плакати. Примио сам га уза се и рекао: „Ја ћу ти бити друг“. У чуду ме погледа, скочи од среће на мене и поче ме грлити. Тако смо се до сумрака играли и причали. Одвео ме и у град паукова, сви су тамо били добри и смијешни, а куће су биле мреже са листовима. У граду смо скакали по мрежама и пењали смо се на њих.
Када се спустио мрак, испратио ме до куће и договорили смо се да се опет сутра видимо у истој мрежи.
