Он и ја
Памтићу тај дан по једној дивној особи и сигурна сам да ће ми тај четвртак остати као највећи синоним радости.
Четвртак, прољеће, сунце, нема школе, он и ја. Мислим да је то сан сваке моје вршњакиње, а мени се и остварио. Сунце је било тачно на половини неба, а топли мајски вјетар се поигравао са мојом лепршавом распуштеном косом. Били смо у градском парку, јели сладолед и држали се за руке. Причали смо, гледали се, смијали, стварно предиван осјећај. И све би било како треба да у шетњи нисмо наишли на моју млађу сестру и њену другарицу. Увијек је глумила неког малог детектива и пратила ме. „А дај, па баш сад!“, рекао је, а ја сам се из свог замишљеног погледа тргнула као кад дјеца из воћњака краду сјајне јабуке послије кише. „Шта!?“, узвикнух сва збуњена. А он ми мало љутитим гласом одговори: „Па твоја сестра!“ Мало поцрвених и застидих се јер ми је увијек правила проблеме. Наравно да смо знали зашто је дошла. Али, ипак, поред све те збрке било нам је лијепо. Шуњали смо се између зграда и блокова као што сунце прави сјену под неком крошњом. У свему томе и заборавили смо зашто се овако понашамо, али кад се све смирило, сложили смо се да нам је било неочекивано лијепо.
Прегршт погледа, слаткорјечивих стихова, и дивних загрљаја учинили су да се често сјетим тог нашег четвртка.
Емина Смајић, VIII разред, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина
Марица Ферхатбеговић, руководилац литерарне секције
