Крици самоће
Непомично пробадање олује
која нечујним корацима се шуња
са њом, под ручицом сатканом од трња
заједно зује
крици самоће, док моја савјест почиње да
куња.
Из лабиринта сјећања покушавам побјећи,
али тинта размазана по хартији ми не да
остављајући трагове по давно поцијепаној
одјећи,
иза угла, емоције зачињене стрепњом, вреба.
Тмина расипа камење по свакој мојој бори
и незграпним шакама шамара моје весеље
које траје док ова свијећа догори,
на посљетку, неко ће други умјесто мене
брати кестење.
