Моја табла широка као свемир
Љубав даје моћ, мотивише, буди вољу и осмех на лицу… Креће пубертет. Вежите се, полећемо!
Баш сад, у овим мојим годинама „Наиђу тако дани. Бану у очи као звездане кише.“* Баш сад, кад кажу да је седми разред најтежи, да мора много да се учи и вредно ради. А ја на крилима летим! Ужарених образа, само размишљам да ли ћу срести те очи плаве, прозирне као море. Заигра ми срце када видим како шета улицом уздигнуте главе, сва важна и уображена. Ја крећем за њом, исто тако поносан, убрзавам корак да је стигнем, али ме нечег страх, па је само престигнем.
А срце ми лупа, хоће да искочи! Обрнем се, а она ни да трепне. Наљутим се па потрчим. Љут сам што ме не погледа бар.
Затворим се у собу, тужан, сам. Докле ће више да ме мучи? Зашто је тако стегнута? Макар да ми се насмеје и каже Здраво! Али, ништа!
Узимам књигу да учим, читам, ал’ узалуд. Мисли ми лете унаоколо, све даље од досадне историје. Ја их враћам, оне беже још брже, упорније…
Нека топлина ми греје душу. Чудно неко осећање. Нешто ми не да мира, немам концентрације, играју ми слова пред очима, нека језа ми пролази телом… О, боже, да л’ ће ове муке престати?
Љут сам, нервозан, ружан сам себи, све ми смета и сви ме нервирају. Не препознајем себе у огледалу. То нисам ја! Хоћу да престане. Борим се сам са собом.
Али, изнова се враћа њена слика, моја осећања, слатка неизвесност…
Смењују се ови дани као звездане кише. Нема их, па изненада само осетиш неко голицање и чујеш:
Здраво, чудновати свете!
*Mика Антић
