Једна обична прича о љубави
Један обични и драги маторац
Мој дјед је један маторац који својим понашањем расипа срећу код сваког.
То је један обични и драги човјек са пуно хумора и љубави. У неким ситуацијама зна бити доста љут, али сваки старији човјек у тим годинама мора бити нервозан. Током сваког распуста идем код њега, и једноставно у његовом друштву не може бити досадно.Воли причати како сам као мали радио заиста комедијске ствари. Једна од тих ствари је када смо ишли у банку. Подигавши неколико стотина новчаница питао сам га: „Дедо, је ли то поклон за мој рођендан?“ Нажалост, сваки човјек мора имати те подмукле болести, па тако и он. Обилазак дједа ми је био заиста потресан, у срцу сам имао камен који се једино може избацити његовим оздрављењем. Суздржао сам се од плакања, али емоције су јаче од свега.
Јутарња рутина ми је позвати дједа и питати га како је. Сваки пут када изађем из сна, помислим да ли је добро. Имао сам тако једном тест, говорио ми је да се смирим и како ћу да га урадим. Његове ријечи ми и даље одзвањају у глави: „Сине, не брини се, буде шта буде, нек си ти жив и здрав.“ Када то каже одмах буде лакше и након тога увијек сам опуштен јер школа је за све потресна. Са њиме сваки човјек је у фази среће без имало мржње.
Гледао је телевизор и чуо је како је у њиховом селу један човјек умро. У тим ситуацијама су сви реаговали бурно и излазили би на пут. Он је један искрен старац којем све што има на уму, мора то и да се деси.
То је мој дједица, најтоплија особа на свијету. Памтићу га заувијек.