ЛитерарноСтваралаштво

Хана Тртовац – Пази, и корпица јагода има своју тајну

Пази, и корпица јагода има своју тајну

Дошла су времена када живимо на простору несвјесни његовог поријекла, његових промјена, почетка и краја. Не слутимо шта се све одигравало на тлу којим ми данас шетамо подигнуте главе, корачамо надмено као прави Бошњаци, а тек уствари то морамо постати. Јер човјек се не одређује само по вјери и националности, човјек си онолико колико знаш своје и поштујеш туђе.

Колико смо пута прошли нашом чаршијом, сада асфалтом који су некад мијењале каменице, а нисмо знали да је нажалост хиљаде љубави и дешавања укопано баш као и тај пут. Само што те љубави ништа није могло замијенити, остала је пустош и вјетар који се врти око ње.

Прегажена љубав остаје мртва све док бар неко не покуша да је оживи, да остави успомену на њу, да не буде иста у мору прегажених и одбачених. Буди тај херој. Буди оно по чему ће те људи памтити, шири доброту на простору своје домовине, шири љубав из домовине према цијелом свијету, покажи због чега си Бошњак и колико вриједиш. Испричај пријатељу из сусједне земље за чувену Умихану и њену забрањену љубав. Колико је пропатила у та давна времена, када људи нису имали толико разумијевања за људска осјећања, већ су им приоритети били понос и достојанство.

Људи треба да буду упознати са својом прошлости, са свим оним шта су урадили његови преци, прихватити све, а не само оно што одговара.

Мораш бити свјестан да је твој дјед, можда, годинама раније на истом тлу забранио нечију љубав, био противник ње. Та љубав се случајно разбуктала између мене и твоје мајке. Догодило се случајно, а ипак како кажу у животу ништа није случајно.

Када сам био млад, радио сам на пијаци цио дан. Свакако, нисам ни имао шта друго да радим, тезга ми је остала од баба који је преселио када сам био мали, а за школу нити сам имао времена нити сам тражио вријеме за њу. Твоја мајка је сваког јутро куповала баш на мојој тезги корпицу јагода. Увијек сам јој бирао оне најљепше, понекад би узела чак и двије корпе. Нисам јој ни име знао, а био сам луд за њеним очима и образима исте боје као и јагоде које је куповала. Када сам се мало боље распитао, сазнао сам да је Мирсада ћерка твог дједа, чувеног Ахмета, шефа трговачке радње са ћилимима. Познат по лијепим ћилимима, али и по горкој нарави , Ахмет је већ одредио вјереника твојој мајци. Иако сам покушавао да се извучем из те љубави, све више сам тонуо у њу, заносила ме је Мирсадина љепота и њене очи које никада нећу заборавити. Ахмет ме отјерао са свог прага, а на њему сам долазио често, морам признати. Очигледно да сам досадио твом дједу, па је једног дана изашао са пушком да ме потјера. Ипак више ме је бољело то што ме Мирсада није примјећивала, чак је престала куповати јагоде код мене. Нешто је напрсло у мени, па сам престао да се надам. Нисам долазио код Ахмета кући, нисам жељно гледао Мирсаду док је пролазила чаршијским улицама. Касније, схватио сам да је то била неузвраћена љубав, која ме је највише бољела јер је била прва, искрена, младалачка. Мирсада се удала, још више прољепшала и добила дијете, тебе.

Често сам је гледао, не из лоше намјере већ се присјећајући свог дјетињства и младости. Она ме је заборавила, понекад би ме погледала када би се срели у пекари или продавници, тек чисто онако. Ја сам одрастао брзо, оженио се и саградио породицу, али моја тезга на пијаци и даље постоји. Ја сам онај амиџа који ти увијек поклони гратис корпицу јагода, а ти ништа не слутећи отрчиш кући да је подијелиш са својом мајком, мојом некадашњом љубави.

Сваки корак града чува тајне, успомене, успоне и падове. Сваки споменик и сваки камен чува неиспричану причу. Наш град је такав, тајновит и мистериозан. На нама је да откријемо сва дешавања која су се одиграла, и запишемо их у књигу живота, јер ништа се не дешава два пута, само једном се живи, воли и умире.

Хана Тртовац, VIII-4, ОШ „Рифат Бурџовић Тршо“ Нови Пазар

Наставник: Ениса Кајевић

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com