Слика је мала за онакву доброту
Корачам ка учионици несигурним корацима, не знајући да ме баш ту чека мој узор, мој ослонац, моја учитељица. Несигурно је поздрављам, а она ме привлачи у искрен загрљај. Затечена, узвраћам и ја једним слабим. По процедури, апарат је шкљоцнуо. Настала је моја прва уједно и најдража успомена са мојом учитељицом.
Давно је то било. Успомена настала прије девет година сада стоји у мојим рукама и изгледа тако мило и невино. На слици шестогодишња ја, у старој розе хаљиници, са двије кикице које су у то вријеме, чини ми се, најбоље описивале мој карактер. Са моје лијеве стране – висока жена кратке плаве косе са осмијехом који је обасјавао читаву собу. Један поглед у њега и заборавила бих сваку вику због неурађеног домаћег, сваки „љути“ поглед иза којег тек сада схватам право значење … Гледам у њене боре и питам се да ли настале од бриге, љутње или пак од много чешћег осмијеха, среће …
Њен осмијех тјера и мене да се осмјехнем, јер се сјећам њеног строгог, а опет тако умилног гласа који је савршено описивао њену личност. Увијек добор стилизована, своју одјећу носила је са стилом, самоувјереног корака и правилног држања.
Увијек нам је пружала јаке и топле загрљаје, баш као овај у какав управо гледам. Примијећујем слаб стисак са моје стране, а знам да никад није вољела осредње. Била је жива ватра!
Гледам је са осмијехом на лицу и надам се да изрека „Добро се добрим враћа“ заиста важи. Њој ће се, значи, много доброг вратити!
Често ми буде жао што се девети разред завршава и из ове школе одлазимо бесповратно. Али, на растанку нећу плакати, већ ћу јој са великим осмијехом на лицу обећати да је никад нећу заборавити! Јер… ова слика ће изблиједјети… али моја сјећања на њу неће никад.
Сада док гледам у ову слику, ја схватам. Слика је мала за онакву доброту!
